Светлост открива дух места
Понекад нам се учини да простор кроз који пролазимо није само скуп зидова, улица и фасада, већ тихо присуство прошлих живота и времена. Као да сваки камен, пролаз или трг у себи чувају трагове давних корака, гласова и сећања која настављају да живе испод површине садашњости. Архитектура тада постаје много више од физичког оквира, она постаје чувар колективног памћења, невидљива мрежа успомена која повезује људе са историјом места.
Кристијан Норберг-Шулц, један од најутицајнијих теоретичара архитектуре 20. века, познат је по покушају да повеже архитектуру и филозофију простора. Он архитектуру није посматрао само као градњу објеката, већ као начин на који човек егзистира у свету.
Покушао је да објасни зашто нека места осећамо као „жива”, а нека као потпуно празна и анонимна, чак и када су технички савршено пројектована.
Норберг-Шулцов рад је снажно инспирисан филозофијом Мартина Хајдегера, једног од најутицајнијих и најконтроверзнијих филозофа 20. века, нарочито његовим размишљањима о „бивствовању”, становању и односу човека према окружењу.
Хајдегеров чувени концепт Dasein (овде, бити), означава људско биће које је у сваком тренутку већ уроњено у простор, време, природу и односе.
За Хајдегера, становање не значи само имати кућу. Становати значи бити „укорењен” у свету. А место није географска тачка на мапи, већ је егзистенцијални догађај.
„Светлост открива дух места”
Норберг-Шулцовог идеја да „светлост открива дух места” није само поетска метафора. То је читава филозофија архитектуре.
Норберг-Шулц је још седамдесетих тврдио да је атмосфера која настаје кроз светлост,
материјале, пропорције, звук, однос унутрашњег и спољашњег простора, да је то суштина архитектуре.
Када говори о светлости и месту, он не мисли само на физичко осветљење простора, већ на много дубљи феномен, начин на који светлост открива идентитет неког места, његов дух, атмосферу и егзистенцијално значење.
Он је, практично, „усвојио” основу Хајдегерове филозофије да човек не постоји као изолован субјект који само посматра свет, већ да „борави” у свету.
Норберг-Шулц је ову идеју пребацио у архитектуру. Он је сматрао да архитектура не треба само да решава функционалне проблеме, већ да помогне човеку да „егзистенцијално пребива” у свету. Другим речима, архитектура треба да ствара осећај припадности, да повезује човека са природом, да појача карактер одређеног места, да омогући идентификацију са окружењем.
Ту се појављује појам genius loci.
Зашто је гениус лоци важан
Израз „генијус лоци” потиче из старе римске традиције и означава „духа места”. Римљани су веровали да свако место поседује сопствени дух или заштитничку силу.
Норберг-Шулц је дао ново тумачење тог појма и за њега, тај дух представља карактер простора, атмосферу места, емоционални тон пејзажа, начин на који природа и архитектура заједно стварају идентитет, пише Урбис магазин.
У савременим градовима људи често осећају отуђеност, анонимност, убрзавање тока живота, губитак идентитета, просторну дезоријентацију.
Начин на који се град гради и развија утиче на психологију, емоције, осећај припадности и
егзистенцијалну стабилност његових становника. Права архитектура, по Норберг-Шулцу, не намеће идентитет месту, већ да га открива. Он је спојио Хајдегерову филозофију проучавања природе бића, постојања и стварности са архитектуром, на изузетно оригиналан начин. Сматрао је да човек може истински да „станује” негде само онда када разуме дух места у којем живи.
Једна од најлепших Норберг-Шулцових идеја јесте да архитектура треба да пружи човеку „егзистенцијално упориште”. То значи да простор треба да смањи осећај изгубљености,
повеже човека са природом, пружа осећај оријентације, ствара емоционалну стабилност.
Због тога су тргови, светионици, степеништа, торњеви, прозори, дворишта, много више од функционалних елемената. То су симболи људског боравка у свету.
Нордијска и медитеранска светлост
Светлост није декорација простора. Она је начин на који место постаје „биће, атмосфера и искуство”. Кроз светлост, човек не види само простор око себе, већ проналази своје место у свету. Архитектура настаје као одговор на карактер светлости.
У архитектури светлост открива текстуру камена, дефинише дубину простора, ствара сенке, наглашава материјалност, обликује атмосферу, усмерава кретање човека.
Без светлости, простор је „неми потенцијал”. Тек осветљеност омогућава месту да „проговори”.
Норберг-Шулц зато није посматрао светлост као технички елемент, већ као феномен.
Једна од његових фасцинантних тема јесте разлика између типова светлости у различитим географским регионима.
Медитерански градови, на пример, имају сасвим другачији генијус лоци од нордијских села,
пустиња поседује другачији осећај простора од планинског пејзажа, Венеција и Токио имају потпуно различиту просторну „поезију”.
Норберг-Шулц сматра да добар архитекта мора прво да „прочита” место пре него што почне да пројектује.
У Скандинавији је светлост мека, дифузна, хладна, често магловита, хоризонтална због ниског положаја сунца. Таква светлост производи осећај интроспекције, тишине и меланхолије.
Норберг-Шулц је сматрао да нордијска архитектура треба да поштује ту атмосферу, а не да је „порази” агресивним формама.
Медитеранска светлост, насупрот томе, је јака, контрастна, драматична, вертикална, оштра.
Због тога су медитерански градови пуни уских улица, дебелих зидова, унутрашњих дворишта, аркада, јаких контраста светла и сенке.
Криза урбаног живота
Норвешки архитекта, аутор, едукатор и теоретичар архитектуре прве половине 20. века био је део модернистичког покрета у архитектури и повезују га, првенствено, са архитектонском феноменологијом, у којој простор не посматрамо само визуелно, већ кроз тело, покрет, звук, додир, мирис, промену јачине светлости током дана, осећај гравитације и материјала.
То је приступ потпуно другачији од модернистичког рационализма који је доминирао средином 20. века.
На неки начин, Норберг-Шулц је предвидео кризу савременог урбаног живота много пре него што је постала очигледна. Веома рано је приметио како модерни градови постају простори без идентитета, емоционалне повезаности и осећаја припадности.
Још током друге половине 20. века упозоравао је да модерна архитектура и урбанизам све више стварају универзалне, анонимне просторе који могу постојати „било где у свету”. Градови су почели да личе једни на друге: исте стаклене фасаде, исти пословни торњеви, исти тржни центри, исти аеродроми, исти ритам брзине и потрошње.
Модернизам је често третирао простор као универзалну машину за живљење. Стаклене кутије од челика и бетона често игноришу климу, локалну културу, пејзаж, историју, природну светлост. Резултат је, према њему, егзистенцијална отуђеност.
У таквим просторима човек често губи осећај припадности месту у којем живи.
Ипак, иако је био велики критичар модернизма, Норберг-Шулц није био против модерне архитектуре као такве. Норберг-Шулцове идеје снажно су утицале на познати скандинавски минималистички дизајн, а имају снажне паралеле и са јапанском естетиком.
Традиционална јапанска архитектура поштује сенку, користи полутаму, наглашава пролазност светлости, прихвата промену годишњих доба.
То се поклапа са Хајдегеровом идејом да човек треба да живи у хармонији са откривањем природе.
По њему, човек не жели само склониште, жели оријентацију и идентитет. Зато нам одређени простори остају дубоко урезани у сећању: уска медитеранска улица у подневном сунцу, тишина нордијског пејзажа, светлост која пада кроз прозор старе цркве, сенка дрвета у дворишту, магла изнад реке у рано јутро.
Норберг-Шулц није желео повратак историјским стиловима. Њега је занимало питање које је данас још релевантније у свету глобализације: Како модерна архитектура може поново да створи осећај припадности неком месту?
Светлост и сакрална архитектура
Норберг-Шулц је посебно био фасциниран сакралним просторима. У црквама, светлост има готово метафизичку димензију.
Готичке катедрале користе вертикалну светлост да би створиле осећај трансценденције,
романичке цркве користе таму и мале отворе за медитативну атмосферу, барок користи драматичне зраке светла за емоционални ефекат.
Светлост постаје средство између материјалног и духовног света.
Од Фулбрајтовог стипендисте до доктора архитектуре
Торвалд Кристијан Норберг-Шулц је рођен у Ослу, у Норвешкој. Школовао се на Високој техничкој школи у Цириху 1949. године, а касније је студирао у Риму.
Студирао је и на Универзитету Харвард као Фулбрајтов стипендиста. Између 1963. и 1978. године уређивао је Byggekunst, званични часопис Националног удружења норвешких архитеката.
Докторирао је архитектуру на Норвешком технолошком институту 1964. године и постао професор на Универзитету Јејл следеће године.
Норберг-Шулц је био професор, а касније декан на Школи за архитектуру и дизајн у Ослу од 1966. до 1992. године. Током 1974. године био је гостујући професор на Одсеку за архитектуру Масачусетског технолошког института.
