О нама

Утицајна стара дама

„Политика” је најстарији и најутицајнији дневни лист у овом делу Европе. Први пут се појавила на београдским улицама око 14 часова 25. јануара 1904. године.

Први број „Политике” штампан је у тиражу од 2.450 примерака, на четири стране, по цени од пет пара.¹

Владислав Рибникар, оснивач и одговорни уредник, када је подносио пријаву властима навео је да ће новине бити политичке и независне.

У својој дугогодишњој историји „Политика” је два пута прекидала излажење, за врeме Првог светског рата од 1914. до 1919. године, а други пут за време Другог светског рата од априла 1941. до октобра 1944. године.

„Политика” још једном није изашла пред читаоце због штрајка новинара у лето 1992. године који су се успротивили намери државе да „Политику” претвори у јавно предузеће.

„Политика” је дневник са дугом и богатом традицијом која се због свог угледа и утицаја сматра и једном од националних институација у Србији. Читалачку публику листа „Политика” чине углавном средње ситуирани и високообразовани грађани.

У својој дугогодишњој историји „Политика” је сарађивала са многобројним значајним културним и научном ствараоцима.

Међу сарадницима „Политике” били су и нобеловац Иво Андрић, српски писци и песници Милош Црњански, Бранко Ћопић, Јован Дучић, Бранислав Нушић, Десанка Максимовић и многи други. Своје текстове на страницама „Политике” писали су и сер Винстон Черчил, Томас Ман, Едуард Ерио и други.

По профилу, данас „Политика” спада у дневно-политичке новине које се држе високо-професионалних новинарских стандарда, лист који негује културу дијалога и слободу изражавања. Лист има више специјализованих редовних додатака, а међу њима посебно се издваја Култрурни додатак. „Политика” излази у три издања, са штампаним тиражом већим од сто хиљада. Продаје се у Србији и земљама бивше Југославије.

Историја

Када се појавила у јануару 1904. године „Политика” је привукла пажњу јавности целим садржајем и тоном, али и идејама изложеним у првом чланку првога броја. Мање или више изненађену, публику је занимало како ће висока начела бити остварена и да ли ће самоуверени власник, под великим теретом који је подигао, поклекнути или пасти. Само је Пера Тодоровић закључио: „Овај ће лист свима нашим листовима појести панаију. Све ће сахранити, и нас и наше листове...“

У угледној европској породици штампе „Политика” има још једну карактеристичну особину: не излази пред читаоце у условима окупације земље. То се десило у Првом и у Другом светском рату.
Први пут излажење „Политике” прекинуто је 14. новембра 1914. године да би било настављено три недеље касније, а лист је одржаван у тешким ратним условима до 23. септембра 1915. године.

„Политикино” име колпортери су поново почели да узвикују на престоничким улицама 1. децембра 1919. године, у слободи, али у новој држави Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Прва четворогодишња пауза у излажењу листа због окупације тако је била окончана.

До почетка Другог светског рата, „Политика” се наметнула и потврдила као најутицајнији и најбољи дневни лист у Србији и земљи, а последњи број међуратне „Политике” носио је датум 6. април 1941. и изашао је из ротације дан раније.

Владислав Сл. Рибникар одмах после ослобођења Београда 20. октобра 1944. године окупио је петнаестак сарадника „Политике” и осамдесетак штампарских радника предвођених Игњатом Кришком и тако поново васкрснуо лист.

„Политика” се поново појавила пред читаоцима у суботу, 28. октобра 1944. године у ослобођеном Београду. Догодило се још једном да „Политика” обустави излажење. Овога пута рат и бомбардовање нису прекинули штампу новина већ је то био штрајк новинара и запослених у кући у лето 1992. године. „Политика” се на тај начин снажно успротивила идеји ондашњег премијера Србије Радомана Божовића да лист постане државно власништво.

У другој половини прошлог века лист „Политика” и цела новинска кућа, која је израсла из редакције листа, бележе фантастичан успон у издаваштву и штампи. „Политика” је постала водећа медијска кућа у југоисточној Европи.

Пут до оваквих резултата није био праволинијски ни лак. Било је успона и падова, а запослени у „Политици” су добро осетили сву тежину предратних, ратних, међуратних, послератних, кризних, инфлаторних и свих других бурних времена која нису штедела Балкан током 20. века.

Значај

Оснивачи „Политике” нису само поставили темеље модерног новинарства и учинили да дневни лист постане јединствена институција културе и грађанске мисли у Србији. „Политика” постоји више од једног века доказујући тиме да и на нашем подручју ствари могу да трају, али, као што показује њен пример, само ако су добро постављене и брижљиво неговане.

За „Политику” се често каже да је постала институција. То је заиста заслужено признање новинама које су, у специфичној, тешкој и изузетно одговорној улози „сведока епохе” прошле кроз многа искушења, надживеле неколико држава, уздржавале се од излажења током два велика светска рата, промениле много режима, биле прва читанка многим генерацијама, а великом броју људи често и једина литература.

„Политика” је стасавала и сазревала професионалним прегором многих генерација новинара. „Политика” се од других издвајала умереношћу и одмереношћу.

Ту њену различитост од других, можда је, још 1921. године, у есеју² „Два Рибникара” најбоље образложио Јован Дучић, који каже да су „многи у Београду сматрали уљудни, господски тон тог листа као доказ неборбености његових уредника; њихову непристрасност као доказ њиховог трговачког опортунизма; њихов широки национализам као доказ њиховог неинтересовања за такозвана горућа питања; њихово неговање књижевне критике и књижевног подлиска као високопарност и надрикњиштво; њихово избегавање погрда као непознавање националних реткости и сликовитих места”.

Можда се у савременом свету донекле мења улога дневних новина. Оне уместо да информишу и доносе нове вести све више преузимају улогу онога ко читаоцима објашњава позадину тих информација, трагајући за дубљим значајем.

У хиперпродукцији вести ствара се шума информација које свакодневно бомбардују публику, а озбиљне дневне новине морају да одвагају шта је важно, а шта није и шта заслужује дубљу анализу. 
„Политика” се труди да прати модерне трендове и да у својој класи, значи категорији озбиљног дневника, својим читаоцима пружи нешто више од дневне информације: озбиљну анализу догађаја засновану на провереним, а ексклузивним чињеницама.

Утицај

„Нигде се, као код нас, толико не заборавља да неко може имати и противно уверење, а да је то уверење поштено и искрено. Свакој парламентарној влади потребна је партијска опозиција.”

„Зар је истина мање истина кад је каже један човек, но кад је кажу више њих?”

Ово су само неки од ставова оснивача „Политике” који су првих година излажења листа ударили темеље уређивачке политике на којима су, деценијама после, генерације новинара, са више или мање успеха, стрпљиво градиле и шириле утицај новина у српском друштву.

На самом почетку позиција листа је идентификована речима Ота Бизмарка: Задатак независне штампе је „да слободно претреса сва јавна питања, без гнева и без пристрасности; да правилном критиком владиног рада потпомаже опозицију; да својом лојалношћу и непристрасношћу штити владу од неоснованих напада опозиције; да подједнаком ревношћу дели ударце и десно и лево од себе.”

Задатак није био једноставан ни лак ни у много демократскијим земљама. „Политика” се често враћала доказима о потреби независних листова. Забележена је мисао Томаса Џеферсона из 1776. године „да би радије живео у земљи без парламентарне владе, где постоји штампа, него у земљи с најбољом државном управом, у којој нема новина”.

Цитирано је и мишљење Ота Вајса: „Како је постепено порастао утицај новина! Тако да га признају и они који би га најрадије опорекли. Модерна штампа осећа се тако јаком да... се бори са својом владом, која располаже милионима и више војника, па је често и побеђује.”

Славна имена

Нема у српској, па ни у југословенској (бившој) књижевности иоле значајнијег писца који није био сарадник „Политике”. Неки од њих, као што су Бранислав Нушић и Милутин Ускоковић, били су новинари „Политике” од оснивања, а други су писали књижевну, позоришну или ликовну критику. „Политика” је вазда привлачила писце свих генерација и разних естетских и идејних опредељења.

Нобеловац Иво Андрић је, у разговору са својим Екерманом Љубом Јандрићем, рекао: „Ја у ’Политици’ објављујем, што би се рекло, од када знам за себе...”

А другом приликом, сећајући се Јована Дучића, песника коме се дивио, испричао је: „Ја се и дан-данас сећам Дучића онаквог какав је био, стасит и наочит... Сећам се и кад ме је довео у ’Политику’, говорећи ми: ’Немојте, Иво, пропуштати прилику да сарађујете у ’Политици’, то је угледна кућа која је увек у стању да вам пружи извесну сигурност...’”

Андрић је послушао Дучићев савет и не само да је до краја живота био верни сарадник нашег листа, већ је на Андрићев предлог редакција установила 1965. године књижевни конкурс за децу (конкурс за прваке матерњег језика „Политике за децу”) на чије је свечаности редовно долазио са Десанком Максимовић и Бранком Ћопићем.³

Милош Црњански је постао репортер „Политике” крајем 1922. и почетком 1923. године. Плејаду славних имена „Политикиних” сарадника, поред Иве Андрића, Бранислава Нушића, Јована Дучића, Милоша Црњанског, Бранка Ћопића, Десанке Максимовић, чинили су и Слободан Јовановић, Исидора Секулић, Тин Ујевић, Момо Капор, Владимир Булатовић Виб, Михајло Петровић, Васко Попа...

Никола Тркља

 

¹ Живота Ђорђевић: „Поглед на епоху“ – Како је „Политика” видела двадесети век (1904-1941)

² Јован Дучић : „Два Рибникара“ – Политика 6. јануар 1924. године

³ Радован Поповић – Писци у „Политици”