Од љубави до гађења
Када нешто што је било блиско, па и извор задовољства, почне да угрожава осећај личне целовитости, покреће се потреба за удаљавањем
Зашто нас понекад најдубље одбија управо оно што нас је некада привлачило? И како се од телесног гађења долази до хладног презира према другима?
Психоаналитичка перспектива нуди на ова питања одговор који повезује развој детета, унутрашње забране и начин на који вреднујемо друге људе.
Гађење је једна од најранијих емоција. Оно почиње као телесна реакција одбацивања, али се врло брзо претвара у психички механизам који чува границе личности. Француска филозофкиња и психоаналитичарка Јулија Кристева у књизи „Моћи ужаса” уводи појам „абјектног”, који се може превести као оно што је одбачено да би се сачувала целовитост сопства. Абјект није само прљаво или непријатно. То је оно што је било блиско, чак део нас, али сада мора бити избачено како бисмо опстали као психичка целина.
Начин да се прекине неприхватљиво
Гађење се не своди на реакцију на прљавштину. Оно се јавља онда када се замути граница између онога што доживљавамо као своје и онога што нам не припада. Телесне течности, распадање и непријатни мириси изазивају одбојност јер подсећају да тело није затворен и стабилан систем. Сличан процес се одвија и на психичком плану. Када нешто што је било блиско, па и извор задовољства, почне да угрожава осећај личне целовитости, покреће се потреба за удаљавањем.
У том смислу, гађење настаје као начин да се прекине однос с нечим што је раније било прихватљиво, али више не може да се уклопи у слику о себи. Управо та промена статуса, од блиског ка неприхватљивом, објашњава зашто оно што је некада привлачило може постати снажан извор одбојности.
Ову динамику наговештава и Сигмунд Фројд, оснивач психоанализе, када говори о трансформацији нагона. Оно што је некада било извор задовољства, под притиском забране постаје извор одбојности. Гађење тада добија функцију да нас заштити од сопствених импулса. Дете које се спонтано игра сопственим изметом не доживљава гађење. Тек кроз однос с одраслима, кроз забрану и учење, исти садржај постаје „фуј”. То је тренутак када се ужитак трансформише у одбојност.
Амерички правник и културни теоретичар Вилијам Иан Милер објашњава да гађење није само заштита од опасног већ и начин на који уређујемо друштвену дистанцу. Људи не реагују гађењем само на труло месо или телесне излучевине, већ и на превелику близину других људи, на њихове навике, мирисе и телесност. Граница између „ја” и „други” одржава се управо кроз гађење.
Милер указује и на парадокс – гађење не уклања привлачност. Често иде уз њу. Ту се отвара простор за психоаналитичко разумевање које Милер избегава, али га његови примери потврђују. У љубави, гађење мора бити суспендовано. Заљубљена особа привремено „заборавља” телесност другог. Када идеализација попусти, тело поново постаје видљиво, са свим својим несавршеностима, и тада се може појавити одбојност. Зато гађење често наступа управо на месту где је раније била љубав.
Презир је сложенија емоција. Док је гађење везано за границе тела и идентитета, презир уводи сложенију процену коју прави унутрашња критичка инстанца и односи се на вредност друге особе. Презир се јавља када некога доживимо као морално или карактерно недостојног.
Филозоф и истраживач моралних емоција Пол Розин описује како се гађење током развоја трансформише из телесног у морално. Оно што је некада било везано за прљавштину постаје начин да процењујемо људе. Ту настаје зона преклапања између гађења и презира.
Презир према „ситним душама” и сплеткарошима
Када говоримо о „ситним душама”, сплеткарошима, кукавицама или људима који оговарају, реакција више није само гађење. Ту се јавља презир. То није импулс да се одмакнемо због контаминације, већ хладна одлука да некоме ускратимо признање вредности. Презир подразумева дистанцу која каже да друга особа не заслужује поштовање.
У друштвеном животу, како показује и Милер, презир има важну функцију. Он учествује у одржавању хијерархија и норми. Људи се не повезују само кроз љубав и солидарност већ и кроз заједнички презир. Згражавање над другима ствара осећај припадности групи.
Психодинамски посматрано, гађење и презир чине два повезана, али различита начина регулације односа према другом. Гађење штити границе тела и идентитета, нарочито тамо где постоји траг забрањеног ужитка. Презир штити вредносни поредак и потврђује унутрашње стандарде кроз процену других.
У оба случаја, емоција открива више о унутрашњем свету него о спољашњем. Најинтензивније реакције настају тамо где се додирују жеља и забрана. Управо зато оно што је некада било блиско може постати неподношљиво, а оно што презиремо често носи траг нечега што је некада било психички значајно.
