Od ljubavi do gađenja
Kada nešto što je bilo blisko, pa i izvor zadovoljstva, počne da ugrožava osećaj lične celovitosti, pokreće se potreba za udaljavanjem
Zašto nas ponekad najdublje odbija upravo ono što nas je nekada privlačilo? I kako se od telesnog gađenja dolazi do hladnog prezira prema drugima?
Psihoanalitička perspektiva nudi na ova pitanja odgovor koji povezuje razvoj deteta, unutrašnje zabrane i način na koji vrednujemo druge ljude.
Gađenje je jedna od najranijih emocija. Ono počinje kao telesna reakcija odbacivanja, ali se vrlo brzo pretvara u psihički mehanizam koji čuva granice ličnosti. Francuska filozofkinja i psihoanalitičarka Julija Kristeva u knjizi „Moći užasa” uvodi pojam „abjektnog”, koji se može prevesti kao ono što je odbačeno da bi se sačuvala celovitost sopstva. Abjekt nije samo prljavo ili neprijatno. To je ono što je bilo blisko, čak deo nas, ali sada mora biti izbačeno kako bismo opstali kao psihička celina.
Način da se prekine neprihvatljivo
Gađenje se ne svodi na reakciju na prljavštinu. Ono se javlja onda kada se zamuti granica između onoga što doživljavamo kao svoje i onoga što nam ne pripada. Telesne tečnosti, raspadanje i neprijatni mirisi izazivaju odbojnost jer podsećaju da telo nije zatvoren i stabilan sistem. Sličan proces se odvija i na psihičkom planu. Kada nešto što je bilo blisko, pa i izvor zadovoljstva, počne da ugrožava osećaj lične celovitosti, pokreće se potreba za udaljavanjem.
U tom smislu, gađenje nastaje kao način da se prekine odnos s nečim što je ranije bilo prihvatljivo, ali više ne može da se uklopi u sliku o sebi. Upravo ta promena statusa, od bliskog ka neprihvatljivom, objašnjava zašto ono što je nekada privlačilo može postati snažan izvor odbojnosti.
Ovu dinamiku nagoveštava i Sigmund Frojd, osnivač psihoanalize, kada govori o transformaciji nagona. Ono što je nekada bilo izvor zadovoljstva, pod pritiskom zabrane postaje izvor odbojnosti. Gađenje tada dobija funkciju da nas zaštiti od sopstvenih impulsa. Dete koje se spontano igra sopstvenim izmetom ne doživljava gađenje. Tek kroz odnos s odraslima, kroz zabranu i učenje, isti sadržaj postaje „fuj”. To je trenutak kada se užitak transformiše u odbojnost.
Američki pravnik i kulturni teoretičar Vilijam Ian Miler objašnjava da gađenje nije samo zaštita od opasnog već i način na koji uređujemo društvenu distancu. Ljudi ne reaguju gađenjem samo na trulo meso ili telesne izlučevine, već i na preveliku blizinu drugih ljudi, na njihove navike, mirise i telesnost. Granica između „ja” i „drugi” održava se upravo kroz gađenje.
Miler ukazuje i na paradoks – gađenje ne uklanja privlačnost. Često ide uz nju. Tu se otvara prostor za psihoanalitičko razumevanje koje Miler izbegava, ali ga njegovi primeri potvrđuju. U ljubavi, gađenje mora biti suspendovano. Zaljubljena osoba privremeno „zaboravlja” telesnost drugog. Kada idealizacija popusti, telo ponovo postaje vidljivo, sa svim svojim nesavršenostima, i tada se može pojaviti odbojnost. Zato gađenje često nastupa upravo na mestu gde je ranije bila ljubav.
Prezir je složenija emocija. Dok je gađenje vezano za granice tela i identiteta, prezir uvodi složeniju procenu koju pravi unutrašnja kritička instanca i odnosi se na vrednost druge osobe. Prezir se javlja kada nekoga doživimo kao moralno ili karakterno nedostojnog.
Filozof i istraživač moralnih emocija Pol Rozin opisuje kako se gađenje tokom razvoja transformiše iz telesnog u moralno. Ono što je nekada bilo vezano za prljavštinu postaje način da procenjujemo ljude. Tu nastaje zona preklapanja između gađenja i prezira.
Prezir prema „sitnim dušama” i spletkarošima
Kada govorimo o „sitnim dušama”, spletkarošima, kukavicama ili ljudima koji ogovaraju, reakcija više nije samo gađenje. Tu se javlja prezir. To nije impuls da se odmaknemo zbog kontaminacije, već hladna odluka da nekome uskratimo priznanje vrednosti. Prezir podrazumeva distancu koja kaže da druga osoba ne zaslužuje poštovanje.
U društvenom životu, kako pokazuje i Miler, prezir ima važnu funkciju. On učestvuje u održavanju hijerarhija i normi. Ljudi se ne povezuju samo kroz ljubav i solidarnost već i kroz zajednički prezir. Zgražavanje nad drugima stvara osećaj pripadnosti grupi.
Psihodinamski posmatrano, gađenje i prezir čine dva povezana, ali različita načina regulacije odnosa prema drugom. Gađenje štiti granice tela i identiteta, naročito tamo gde postoji trag zabranjenog užitka. Prezir štiti vrednosni poredak i potvrđuje unutrašnje standarde kroz procenu drugih.
U oba slučaja, emocija otkriva više o unutrašnjem svetu nego o spoljašnjem. Najintenzivnije reakcije nastaju tamo gde se dodiruju želja i zabrana. Upravo zato ono što je nekada bilo blisko može postati nepodnošljivo, a ono što preziremo često nosi trag nečega što je nekada bilo psihički značajno.
