Svetlost otkriva duh mesta
Ponekad nam se učini da prostor kroz koji prolazimo nije samo skup zidova, ulica i fasada, već tiho prisustvo prošlih života i vremena. Kao da svaki kamen, prolaz ili trg u sebi čuvaju tragove davnih koraka, glasova i sećanja koja nastavljaju da žive ispod površine sadašnjosti. Arhitektura tada postaje mnogo više od fizičkog okvira, ona postaje čuvar kolektivnog pamćenja, nevidljiva mreža uspomena koja povezuje ljude sa istorijom mesta.
Kristijan Norberg-Šulc, jedan od najuticajnijih teoretičara arhitekture 20. veka, poznat je po pokušaju da poveže arhitekturu i filozofiju prostora. On arhitekturu nije posmatrao samo kao gradnju objekata, već kao način na koji čovek egzistira u svetu.
Pokušao je da objasni zašto neka mesta osećamo kao „živa”, a neka kao potpuno prazna i anonimna, čak i kada su tehnički savršeno projektovana.
Norberg-Šulcov rad je snažno inspirisan filozofijom Martina Hajdegera, jednog od najuticajnijih i najkontroverznijih filozofa 20. veka, naročito njegovim razmišljanjima o „bivstvovanju”, stanovanju i odnosu čoveka prema okruženju.
Hajdegerov čuveni koncept Dasein (ovde, biti), označava ljudsko biće koje je u svakom trenutku već uronjeno u prostor, vreme, prirodu i odnose.
Za Hajdegera, stanovanje ne znači samo imati kuću. Stanovati znači biti „ukorenjen” u svetu. A mesto nije geografska tačka na mapi, već je egzistencijalni događaj.
„Svetlost otkriva duh mesta”
Norberg-Šulcovog ideja da „svetlost otkriva duh mesta” nije samo poetska metafora. To je čitava filozofija arhitekture.
Norberg-Šulc je još sedamdesetih tvrdio da je atmosfera koja nastaje kroz svetlost,
materijale, proporcije, zvuk, odnos unutrašnjeg i spoljašnjeg prostora, da je to suština arhitekture.
Kada govori o svetlosti i mestu, on ne misli samo na fizičko osvetljenje prostora, već na mnogo dublji fenomen, način na koji svetlost otkriva identitet nekog mesta, njegov duh, atmosferu i egzistencijalno značenje.
On je, praktično, „usvojio” osnovu Hajdegerove filozofije da čovek ne postoji kao izolovan subjekt koji samo posmatra svet, već da „boravi” u svetu.
Norberg-Šulc je ovu ideju prebacio u arhitekturu. On je smatrao da arhitektura ne treba samo da rešava funkcionalne probleme, već da pomogne čoveku da „egzistencijalno prebiva” u svetu. Drugim rečima, arhitektura treba da stvara osećaj pripadnosti, da povezuje čoveka sa prirodom, da pojača karakter određenog mesta, da omogući identifikaciju sa okruženjem.
Tu se pojavljuje pojam genius loci.
Zašto je genius loci važan
Izraz „genijus loci” potiče iz stare rimske tradicije i označava „duha mesta”. Rimljani su verovali da svako mesto poseduje sopstveni duh ili zaštitničku silu.
Norberg-Šulc je dao novo tumačenje tog pojma i za njega, taj duh predstavlja karakter prostora, atmosferu mesta, emocionalni ton pejzaža, način na koji priroda i arhitektura zajedno stvaraju identitet, piše Urbis magazin.
U savremenim gradovima ljudi često osećaju otuđenost, anonimnost, ubrzavanje toka života, gubitak identiteta, prostornu dezorijentaciju.
Način na koji se grad gradi i razvija utiče na psihologiju, emocije, osećaj pripadnosti i
egzistencijalnu stabilnost njegovih stanovnika. Prava arhitektura, po Norberg-Šulcu, ne nameće identitet mestu, već da ga otkriva. On je spojio Hajdegerovu filozofiju proučavanja prirode bića, postojanja i stvarnosti sa arhitekturom, na izuzetno originalan način. Smatrao je da čovek može istinski da „stanuje” negde samo onda kada razume duh mesta u kojem živi.
Jedna od najlepših Norberg-Šulcovih ideja jeste da arhitektura treba da pruži čoveku „egzistencijalno uporište”. To znači da prostor treba da smanji osećaj izgubljenosti,
poveže čoveka sa prirodom, pruža osećaj orijentacije, stvara emocionalnu stabilnost.
Zbog toga su trgovi, svetionici, stepeništa, tornjevi, prozori, dvorišta, mnogo više od funkcionalnih elemenata. To su simboli ljudskog boravka u svetu.
Nordijska i mediteranska svetlost
Svetlost nije dekoracija prostora. Ona je način na koji mesto postaje „biće, atmosfera i iskustvo”. Kroz svetlost, čovek ne vidi samo prostor oko sebe, već pronalazi svoje mesto u svetu. Arhitektura nastaje kao odgovor na karakter svetlosti.
U arhitekturi svetlost otkriva teksturu kamena, definiše dubinu prostora, stvara senke, naglašava materijalnost, oblikuje atmosferu, usmerava kretanje čoveka.
Bez svetlosti, prostor je „nemi potencijal”. Tek osvetljenost omogućava mestu da „progovori”.
Norberg-Šulc zato nije posmatrao svetlost kao tehnički element, već kao fenomen.
Jedna od njegovih fascinantnih tema jeste razlika između tipova svetlosti u različitim geografskim regionima.
Mediteranski gradovi, na primer, imaju sasvim drugačiji genijus loci od nordijskih sela,
pustinja poseduje drugačiji osećaj prostora od planinskog pejzaža, Venecija i Tokio imaju potpuno različitu prostornu „poeziju”.
Norberg-Šulc smatra da dobar arhitekta mora prvo da „pročita” mesto pre nego što počne da projektuje.
U Skandinaviji je svetlost meka, difuzna, hladna, često maglovita, horizontalna zbog niskog položaja sunca. Takva svetlost proizvodi osećaj introspekcije, tišine i melanholije.
Norberg-Šulc je smatrao da nordijska arhitektura treba da poštuje tu atmosferu, a ne da je „porazi” agresivnim formama.
Mediteranska svetlost, nasuprot tome, je jaka, kontrastna, dramatična, vertikalna, oštra.
Zbog toga su mediteranski gradovi puni uskih ulica, debelih zidova, unutrašnjih dvorišta, arkada, jakih kontrasta svetla i senke.
Kriza urbanog života
Norveški arhitekta, autor, edukator i teoretičar arhitekture prve polovine 20. veka bio je deo modernističkog pokreta u arhitekturi i povezuju ga, prvenstveno, sa arhitektonskom fenomenologijom, u kojoj prostor ne posmatramo samo vizuelno, već kroz telo, pokret, zvuk, dodir, miris, promenu jačine svetlosti tokom dana, osećaj gravitacije i materijala.
To je pristup potpuno drugačiji od modernističkog racionalizma koji je dominirao sredinom 20. veka.
Na neki način, Norberg-Šulc je predvideo krizu savremenog urbanog života mnogo pre nego što je postala očigledna. Veoma rano je primetio kako moderni gradovi postaju prostori bez identiteta, emocionalne povezanosti i osećaja pripadnosti.
Još tokom druge polovine 20. veka upozoravao je da moderna arhitektura i urbanizam sve više stvaraju univerzalne, anonimne prostore koji mogu postojati „bilo gde u svetu”. Gradovi su počeli da liče jedni na druge: iste staklene fasade, isti poslovni tornjevi, isti tržni centri, isti aerodromi, isti ritam brzine i potrošnje.
Modernizam je često tretirao prostor kao univerzalnu mašinu za življenje. Staklene kutije od čelika i betona često ignorišu klimu, lokalnu kulturu, pejzaž, istoriju, prirodnu svetlost. Rezultat je, prema njemu, egzistencijalna otuđenost.
U takvim prostorima čovek često gubi osećaj pripadnosti mestu u kojem živi.
Ipak, iako je bio veliki kritičar modernizma, Norberg-Šulc nije bio protiv moderne arhitekture kao takve. Norberg-Šulcove ideje snažno su uticale na poznati skandinavski minimalistički dizajn, a imaju snažne paralele i sa japanskom estetikom.
Tradicionalna japanska arhitektura poštuje senku, koristi polutamu, naglašava prolaznost svetlosti, prihvata promenu godišnjih doba.
To se poklapa sa Hajdegerovom idejom da čovek treba da živi u harmoniji sa otkrivanjem prirode.
Po njemu, čovek ne želi samo sklonište, želi orijentaciju i identitet. Zato nam određeni prostori ostaju duboko urezani u sećanju: uska mediteranska ulica u podnevnom suncu, tišina nordijskog pejzaža, svetlost koja pada kroz prozor stare crkve, senka drveta u dvorištu, magla iznad reke u rano jutro.
Norberg-Šulc nije želeo povratak istorijskim stilovima. Njega je zanimalo pitanje koje je danas još relevantnije u svetu globalizacije: Kako moderna arhitektura može ponovo da stvori osećaj pripadnosti nekom mestu?
Svetlost i sakralna arhitektura
Norberg-Šulc je posebno bio fasciniran sakralnim prostorima. U crkvama, svetlost ima gotovo metafizičku dimenziju.
Gotičke katedrale koriste vertikalnu svetlost da bi stvorile osećaj transcendencije,
romaničke crkve koriste tamu i male otvore za meditativnu atmosferu, barok koristi dramatične zrake svetla za emocionalni efekat.
Svetlost postaje sredstvo između materijalnog i duhovnog sveta.
Od Fulbrajtovog stipendiste do doktora arhitekture
Torvald Kristijan Norberg-Šulc je rođen u Oslu, u Norveškoj. Školovao se na Visokoj tehničkoj školi u Cirihu 1949. godine, a kasnije je studirao u Rimu.
Studirao je i na Univerzitetu Harvard kao Fulbrajtov stipendista. Između 1963. i 1978. godine uređivao je Byggekunst, zvanični časopis Nacionalnog udruženja norveških arhitekata.
Doktorirao je arhitekturu na Norveškom tehnološkom institutu 1964. godine i postao profesor na Univerzitetu Jejl sledeće godine.
Norberg-Šulc je bio profesor, a kasnije dekan na Školi za arhitekturu i dizajn u Oslu od 1966. do 1992. godine. Tokom 1974. godine bio je gostujući profesor na Odseku za arhitekturu Masačusetskog tehnološkog instituta.
