Да ли постоји „пауза” за родитељство

За­си­ти­ли сте по­сла у кан­це­ла­ри­ји? Мо­же­те да про­ме­ни­те по­сао и ше­фа ко­ји вам ви­ше не од­го­ва­ра. До­са­ди­ла вам је ја­ка хра­на, на­пра­ви­те па­у­зу и ску­вај­те не­што но­во. Ру­ти­на уме да са­ме­ље, али је пре­дах ту увек као до­бра иде­ја.

А шта је с ро­ди­тељ­ством? Шта ту мо­же да се про­ме­ни, узме пре­дах или па­у­за ка­да се осе­ти „за­мор ма­те­ри­ја­ла”? Не­рет­ко оче­ви и мај­ке при­зна­ју да су ушли у фа­зу са­го­ре­ва­ња у ро­ди­тељ­ској уло­зи ко­ја би пред­ста­вља ра­дост.

Коб­но по­ре­ђе­ње с дру­ги­ма

Ро­ди­тељ­ство је од­у­век би­ло зах­тев­но, али да­на­шњи ро­ди­те­љи се су­о­ча­ва­ју с је­дин­стве­ним иза­зо­ви­ма. По­ку­ша­ва­ју да оста­ну сми­ре­ни, ем­па­тич­ни и по­ве­за­ни с де­цом, исто­вре­ме­но жон­гли­ра­ју­ћи бес­крај­ним оба­ве­за­ма, ма­ло се од­ма­ра­ју и стал­но се упо­ре­ђу­ју с дру­ги­ма. И то нај­че­шће на дру­штве­ним мре­жа­ма.

Ка­да се под­ву­че цр­та, ни­је ни чу­до што ро­ди­тељ­ство де­лу­је то­ли­ко стре­сно и те­шко.

„Вас­пи­та­ње је де­лат­ност, ста­ра ко­ли­ко чо­век и дру­штво. Да­нас ка­да пу­но зна­мо о раз­во­ју чо­ве­ка, вас­пи­та­ње уме­сто да бу­де лак­ше, оно се за­ком­пли­ко­ва­ло. Ка­ко и шта се до­го­ди­ло? Чо­век ни­ка­да до са­да, у исто­ри­ји, ни­је до­жи­вео ова­ко сна­жан уда­рац на уло­гу ро­ди­те­ља. Жи­ви­мо у по­тро­шач­ком дру­штву ко­је од де­те­та пра­ви ма­те­ри­ја­ли­сту. Де­ца се не­рет­ко уче да вред­ну­ју се­бе и дру­ге кроз гар­де­ро­бу, те­ле­фо­не уме­сто кроз зна­ње, труд и ка­рак­тер. Ре­кла­ме и дру­штве­не мре­же ства­ра­ју не­ре­ал­не же­ље и по­тре­бе, што код де­це че­сто до­во­ди до не­за­до­вољ­ства и за­ви­сти”, ка­же у раз­го­во­ру за „Ма­га­зин” пси­хо­те­ра­пе­ут Дра­га­на Гли­шић.

Она под­се­ћа и да је стр­пље­ња све ма­ње:

„На­ви­ка­ва­ње на бр­зу ку­по­ви­ну и тре­нут­но за­до­вољ­ство зна­чај­но осла­бљу­је рад­не на­ви­ке, ис­трај­ност и са­мо­кон­тро­лу. Раз­ви­ја­ју се по­вр­шни од­но­си. Вред­но­сти као што су ем­па­ти­ја, со­ли­дар­ност и за­јед­ни­штво мо­гу би­ти по­ти­сну­те ин­ди­ви­ду­а­ли­змом и так­ми­че­њем. Тре­ба се сна­ћи у ова­квом по­рет­ку. Дру­штво не­ма аде­кват­не од­го­во­ре на ове иза­зо­ве. А ро­ди­те­љи, ко­ји пу­но ра­де и без по­др­шке дру­штва су збу­ње­ни око ци­ља и сми­сла вас­пи­та­ња. Иде­а­ли­стич­ке те­жње и зах­те­ви ко­ји се про­мо­ви­шу на дру­штве­ним мре­жа­ма као и не­до­вољ­на упу­ће­ност у то шта зна­чи би­ти до­бар ро­ди­тељ их до­дат­но оп­те­ре­ћу­је и збу­њу­је. Мо­дер­не те­жње, ко­је кроз по­пу­лар­ну кул­ту­ру, ста­вља­ју де­те у цен­тар па­жње до­дат­но оп­те­ре­ћу­ју ро­ди­те­ље и ша­љу им по­ру­ку ни­си до­вољ­но до­бар. Гу­бе се гра­ни­це, а усло­ви вас­пи­та­ва­ња су оте­жа­ни и ро­ди­те­љи те­шко про­на­ла­зе рав­но­те­жу из­ме­ђу по­др­шке и фру­стра­ци­је, ко­је су нео­п­ход­не за раст и раз­вој де­те­та.”

До­дат­ни про­блем је што се у на­шем дру­штву из­гу­био парт­нер­ски од­нос из­ме­ђу ро­ди­те­ља и дру­штва, исто и из­ме­ђу учи­те­ља и дру­штва.

Не­ка­да је дру­штво по­ма­га­ло ро­ди­те­љу и учи­те­љу да вас­пи­та­ва де­цу, а да­нас су те вред­но­сти че­сто су­прот­ста­вље­не. Не­ста­ла је нео­п­ход­на по­др­шка, па је ро­ди­тељ остао уса­мљен у тој ди­ја­ди. И у тој тач­ки до­ла­зи до са­го­ре­ва­ња, („бр­на­ут”) до мен­тал­не, фи­зич­ке и емо­ци­о­нал­не ис­цр­пље­ност услед стре­са.

Ма­ни­фе­ста­ци­је мо­гу би­ти од раз­дра­жљи­во­сти до за­по­ста­вља­ња де­те­та. Ро­ди­те­љи по­чи­њу да се осе­ћа­ју не­а­де­кват­но у овој уло­зи, сум­ња­ју у сво­је спо­соб­но­сти и ве­шти­не и осе­ћа­ју се збу­ње­но.

Шти­те де­цу ви­ше не­го што је по­треб­но

„Да­нас ро­ди­те­љи шти­те де­цу ви­ше не­го што је по­треб­но. Овим не чи­не до­бро де­ци, а ни се­би. Де­те од­ла­зи у не­ко­ли­ко шко­ла је­зи­ка, цр­та­ња, ба­ви се спор­том, ро­ди­те­љи га стал­но не­где од­во­зе… Ре­зул­тат то­га су пре­оп­те­ре­ће­на и не­са­мо­стал­на де­ца и умор­ни ро­ди­те­љи”, ка­же на­ша са­го­вор­ни­ца.

Ко­је су стра­те­ги­је пре­да­ха у тре­ну­ци­ма ка­да схва­ти­те да вас је ро­ди­тељ­ство над­вла­да­ло?

„Мо­ра да се про­на­ђе ба­ланс у бри­зи, над­зо­ру и уче­ство­ва­њу у деч­јем од­ра­ста­њу. Од­ра­сли тре­ба да омо­гу­ће без­бед­не усло­ве за раст и раз­вој сво­је де­це. Да би то ура­ди­ли, по­треб­но је да од­у­ста­ну од иде­је да бу­ду са­вр­ше­ни ро­ди­те­љи. Та­ко не­што не по­сто­ји. Деч­ји пси­хо­а­на­ли­ти­чар До­налд Ви­ни­кот је ре­као да мај­ка не тре­ба да бу­де са­вр­ше­на већ до­вољ­но до­бра”, под­се­ћа Дра­га­на Гли­шић.