Da li postoji „pauza” za roditeljstvo

Za­si­ti­li ste po­sla u kan­ce­la­ri­ji? Mo­že­te da pro­me­ni­te po­sao i še­fa ko­ji vam vi­še ne od­go­va­ra. Do­sa­di­la vam je ja­ka hra­na, na­pra­vi­te pa­u­zu i sku­vaj­te ne­što no­vo. Ru­ti­na ume da sa­me­lje, ali je pre­dah tu uvek kao do­bra ide­ja.

A šta je s ro­di­telj­stvom? Šta tu mo­že da se pro­me­ni, uzme pre­dah ili pa­u­za ka­da se ose­ti „za­mor ma­te­ri­ja­la”? Ne­ret­ko oče­vi i maj­ke pri­zna­ju da su ušli u fa­zu sa­go­re­va­nja u ro­di­telj­skoj ulo­zi ko­ja bi pred­sta­vlja ra­dost.

Kob­no po­re­đe­nje s dru­gi­ma

Ro­di­telj­stvo je od­u­vek bi­lo zah­tev­no, ali da­na­šnji ro­di­te­lji se su­o­ča­va­ju s je­din­stve­nim iza­zo­vi­ma. Po­ku­ša­va­ju da osta­nu smi­re­ni, em­pa­tič­ni i po­ve­za­ni s de­com, isto­vre­me­no žon­gli­ra­ju­ći bes­kraj­nim oba­ve­za­ma, ma­lo se od­ma­ra­ju i stal­no se upo­re­đu­ju s dru­gi­ma. I to naj­če­šće na dru­štve­nim mre­ža­ma.

Ka­da se pod­vu­če cr­ta, ni­je ni ču­do što ro­di­telj­stvo de­lu­je to­li­ko stre­sno i te­ško.

„Vas­pi­ta­nje je de­lat­nost, sta­ra ko­li­ko čo­vek i dru­štvo. Da­nas ka­da pu­no zna­mo o raz­vo­ju čo­ve­ka, vas­pi­ta­nje ume­sto da bu­de lak­še, ono se za­kom­pli­ko­va­lo. Ka­ko i šta se do­go­di­lo? Čo­vek ni­ka­da do sa­da, u isto­ri­ji, ni­je do­ži­veo ova­ko sna­žan uda­rac na ulo­gu ro­di­te­lja. Ži­vi­mo u po­tro­šač­kom dru­štvu ko­je od de­te­ta pra­vi ma­te­ri­ja­li­stu. De­ca se ne­ret­ko uče da vred­nu­ju se­be i dru­ge kroz gar­de­ro­bu, te­le­fo­ne ume­sto kroz zna­nje, trud i ka­rak­ter. Re­kla­me i dru­štve­ne mre­že stva­ra­ju ne­re­al­ne že­lje i po­tre­be, što kod de­ce če­sto do­vo­di do ne­za­do­volj­stva i za­vi­sti”, ka­že u raz­go­vo­ru za „Ma­ga­zin” psi­ho­te­ra­pe­ut Dra­ga­na Gli­šić.

Ona pod­se­ća i da je str­plje­nja sve ma­nje:

„Na­vi­ka­va­nje na br­zu ku­po­vi­nu i tre­nut­no za­do­volj­stvo zna­čaj­no osla­blju­je rad­ne na­vi­ke, is­traj­nost i sa­mo­kon­tro­lu. Raz­vi­ja­ju se po­vr­šni od­no­si. Vred­no­sti kao što su em­pa­ti­ja, so­li­dar­nost i za­jed­ni­štvo mo­gu bi­ti po­ti­snu­te in­di­vi­du­a­li­zmom i tak­mi­če­njem. Tre­ba se sna­ći u ova­kvom po­ret­ku. Dru­štvo ne­ma ade­kvat­ne od­go­vo­re na ove iza­zo­ve. A ro­di­te­lji, ko­ji pu­no ra­de i bez po­dr­ške dru­štva su zbu­nje­ni oko ci­lja i smi­sla vas­pi­ta­nja. Ide­a­li­stič­ke te­žnje i zah­te­vi ko­ji se pro­mo­vi­šu na dru­štve­nim mre­ža­ma kao i ne­do­volj­na upu­će­nost u to šta zna­či bi­ti do­bar ro­di­telj ih do­dat­no op­te­re­ću­je i zbu­nju­je. Mo­der­ne te­žnje, ko­je kroz po­pu­lar­nu kul­tu­ru, sta­vlja­ju de­te u cen­tar pa­žnje do­dat­no op­te­re­ću­ju ro­di­te­lje i ša­lju im po­ru­ku ni­si do­volj­no do­bar. Gu­be se gra­ni­ce, a uslo­vi vas­pi­ta­va­nja su ote­ža­ni i ro­di­te­lji te­ško pro­na­la­ze rav­no­te­žu iz­me­đu po­dr­ške i fru­stra­ci­je, ko­je su neo­p­hod­ne za rast i raz­voj de­te­ta.”

Do­dat­ni pro­blem je što se u na­šem dru­štvu iz­gu­bio part­ner­ski od­nos iz­me­đu ro­di­te­lja i dru­štva, isto i iz­me­đu uči­te­lja i dru­štva.

Ne­ka­da je dru­štvo po­ma­ga­lo ro­di­te­lju i uči­te­lju da vas­pi­ta­va de­cu, a da­nas su te vred­no­sti če­sto su­prot­sta­vlje­ne. Ne­sta­la je neo­p­hod­na po­dr­ška, pa je ro­di­telj ostao usa­mljen u toj di­ja­di. I u toj tač­ki do­la­zi do sa­go­re­va­nja, („br­na­ut”) do men­tal­ne, fi­zič­ke i emo­ci­o­nal­ne is­cr­plje­nost usled stre­sa.

Ma­ni­fe­sta­ci­je mo­gu bi­ti od raz­dra­žlji­vo­sti do za­po­sta­vlja­nja de­te­ta. Ro­di­te­lji po­či­nju da se ose­ća­ju ne­a­de­kvat­no u ovoj ulo­zi, sum­nja­ju u svo­je spo­sob­no­sti i ve­šti­ne i ose­ća­ju se zbu­nje­no.

Šti­te de­cu vi­še ne­go što je po­treb­no

„Da­nas ro­di­te­lji šti­te de­cu vi­še ne­go što je po­treb­no. Ovim ne či­ne do­bro de­ci, a ni se­bi. De­te od­la­zi u ne­ko­li­ko ško­la je­zi­ka, cr­ta­nja, ba­vi se spor­tom, ro­di­te­lji ga stal­no ne­gde od­vo­ze… Re­zul­tat to­ga su pre­op­te­re­će­na i ne­sa­mo­stal­na de­ca i umor­ni ro­di­te­lji”, ka­že na­ša sa­go­vor­ni­ca.

Ko­je su stra­te­gi­je pre­da­ha u tre­nu­ci­ma ka­da shva­ti­te da vas je ro­di­telj­stvo nad­vla­da­lo?

„Mo­ra da se pro­na­đe ba­lans u bri­zi, nad­zo­ru i uče­stvo­va­nju u deč­jem od­ra­sta­nju. Od­ra­sli tre­ba da omo­gu­će bez­bed­ne uslo­ve za rast i raz­voj svo­je de­ce. Da bi to ura­di­li, po­treb­no je da od­u­sta­nu od ide­je da bu­du sa­vr­še­ni ro­di­te­lji. Ta­ko ne­što ne po­sto­ji. Deč­ji psi­ho­a­na­li­ti­čar Do­nald Vi­ni­kot je re­kao da maj­ka ne tre­ba da bu­de sa­vr­še­na već do­volj­no do­bra”, pod­se­ća Dra­ga­na Gli­šić.