Јокић је маштао о Фантастик Лобелу
Николин отац Бранислав прича како су његови синови заволели коње и како је један коњ обележио детињство његовог најмлађег сина
Никола Јокић од својих родитеља није наследио таленат за кошарку, али јесте љубав према коњима и коњичком спорту. Данас и врапци на грани знају колико је троструки МВП НБА лиге везан за коње, да је његов омиљени коњ Дрим кечер (купио га је од првог професионалног уговора), али је мање познато како се код њега родила и развијала та страст.
– Коњички касачки спорт је традиција у Сомбору и на северу Бачке, тако да сам као мали заволео коње. Касније сам ту љубав пренео на синове, али је важну улогу одиграла и њихова мајка Злата, чија је мајка Буњевке, а познато је да су Буњевци можда и највећи љубитељи касачког спорта. Можда је тај ген покупио Никола који је од малих ногу био потпуно у томе. Много више него његова браћа. Није било дана без коња. Толико га је то обузело као да је, што ми коњари кажемо – појео коњску длаку, – каже Николин отац Бранислав Јокић који нам је својевремено у миру сомборског хиподрома причао о повезаности своје породице с коњима.
Никола је у детињству устајао раније од већине својих вршњака. Пре одласка у школу чистио је шталу. Бранислав каже да су га једном наставници позвали из школе да би га питали да ли се његов син купа! Објаснио им да је то мирис детета које је често у штали.
Љубав према коњима пренела се и на коњички спорт, пре свега на касаче. Са оцем Браниславом редовно је одлазио на хиподром у Суботици. Маштао је да јаше једног коња…
– Био је то Фантастик Лобел, у то време најбољи коњ у Србији. Толико га је обожавао да ми је тражио да му набавим дрес Фантастик Лобела! Пошто, нормално, коњи немају своје дресове, направио сам му мајицу са сликом тог коња, коју је увек облачио на дан трке. Онда је пожелео да се слика са тим коњем. То су били тренуци његових највећих усхићења у детињству.
Бранислав каже да породица даје највећу стабилност Николи (ту истиче његову супругу: „Она је најзаслужнија за његов успех, зато што је успела да га одржи у нормали”), а да су коњи његов бег од притиска који неминовно осећа у кошарци, ма колико истицао да је игра са задовољством.
– Многи који оду у Америку, потону, али Никола није. Он има неки свој ритам, а то су породица, коњи и нека стална рутина преко лета. У то спадају и канал, на који одлази да плива с другарима, и одбојка на песку.
Бранислав каже да је Никола још као беба пратио каријере своје браће, 13 година старијег Страхиње (играо у Спартаку) и 11 година старијег Немање (Хемофарм, у генерацији Дарка Миличића) и да се то сигурно одразило на његову жељу да игра кошарку. Стреловит успон у кошарци (из Меге у НБА, 2015, као 41. пик на драфту) није потиснуо коње у други план.
– Чим је зарадио први опипљивији новац, позвао ме је и рекао: Сад можемо да купимо коња! И тако смо купили једногодишњег Дрим кечера (хватач снова – на енглеском), од човека из Чачка који се зове Драгиша. Било нам је симпатично да га зовемо Драгиша, по његовом газди… Пар година касније рекао сам да Дрим кечер као коњ испуњава неке наше снове у Сомбору и околини, док Никола као његов власник испуњава своје снове у Америци – каже Бранислав Јокић и додаје да је по Дрим кечеру названа и штала породице Јокић.
