Време кад је у Квебеку текло мед и млеко

Касно сте дошли у Канаду, не тече овде више мед и млеко – oвим речима група парохијана православне Цркве Свете Тројице у Монтреалу, после Свете Литургије на празник Преображења Господњег, увела нас је у наш нови живот само неколико дана након што смо те 1993. године стигли у овај град.

Мојој супрузи, кћеркици од девет месеци, a нарочито сину у мајчиној утроби, као ни мени, у том часу није било до приче о потоцима меда и млека. Били смо задовољни што смо нашли место где ћемо неговати наш духовни, a – врло брзо ће се испоставити – и социјални живот.

Срећом, већ после кратког времена почели смо да упознајемо наше људе у Монтреалу, полако остављајући иза себе део ратног живота у Херцеговини и избегличког периода у Панчеву.

Убрзо ми је постало јасно када је то у Канади „медило и млечило”.

„Ко је знао како се држи оловка, испуњавао је довољан услов да зарађује добро у том периоду”, тако ми је тада причао архитекта који је већ лагано приводио крају своју професионалну каријеру. Мислио је на градњу метроа у Монтреалу, која је почела 1962. године, а чија је прва етапа завршена 1967. године, када је град био домаћин светске изложбе Експо. Мрежа метроа се ширила, упоредо су започети грађевински радови на објектима за потребе летњих олимпијских игара, које су овде одржане 1986. године. За разлику од тих златних година, Монтреал данас не би могао добити организацију Експа, олимпијских игара и сличних манифестација, поред већ годинама доминантног Торонта из суседне провинције Онтарио. А део разлога лежи и у квебечкој политици, односно у истрајавању на за сада неоствареном идеалу – одвајању од остатка Канаде.

Како су се у том „сушном периоду” снашли српски емигранти настањени у провинцију Квебек за време ратова деведесетих година? Када српски медији пишу о нашој емиграцији, често наглашавају да она ради најпрљавије и најмање плаћене послове. Да ли је тако у Квебеку? На овом простору, укључујући и Отаву, упознао сам довољан број људи – значајан део те емиграције је пристигао из ратом захваћене Хрватске и Босне и Херцеговинe. Остали су тзв. економска, ређе политичка, емиграција, углавном из Србије. На основу искуства свих њих могу да донесем прилично објективан суд.

У најповољнијем положају су несумњиво информатичари. У најнеповољнијем положају су лекари и стоматолози. Они морају да докажу своја професионална знања и способности кроз ригорозне испите који се не разликују од оних које пролазе њихове колеге из било које друге земље, осим из Сједињених Америчких Држава. Када је реч о људима из техничке струке, они углавном успешно проналазе послове у својој области.

Монтреалски произвођач авиона „Бомбардије” је у једном периоду имао отворен конкурс за ваздухопловне стручњаке из Србије. Такође, занатлије су више него добродошле – водоинсталатери, електричари, зидари, керамичари немају никаквих проблема да нађу врло добро плаћен посао. Генерално, занатлије свих струка су ретко незапослене.

Неки од наших миграната одлучују се за таксирање, доставу хране и лекова. И то су послови на којима се може пристојно зарадити и подразумевају висок степен самосталности. И возачи камиона свакако спадају у ту категорију.

Има случајева да су наши људи достигли и највише руководеће функције у компанијама у којима раде, а да школском спремом нису квалификовани за то. Захваљујући промућурности, преданoм раду, систему који цени оно што му дајеш без обзира на ниво образовања, може се и то. Дакле, у Квебеку и Отави већина Срба ради послове за које су већ били квалификовани пре доласка или су се додатним школовањем и квалитетним радом преквалификовали у нека друга занимања. Све у свему, они који су били окретни, предузимљиви и вредни у старом крају, и у Канади су пронашли трагове меда и млека са почетка ове приче.

Велимир Телебак, Монтреал