Vreme kad je u Kvebeku teklo med i mleko

Kasno ste došli u Kanadu, ne teče ovde više med i mleko – ovim rečima grupa parohijana pravoslavne Crkve Svete Trojice u Montrealu, posle Svete Liturgije na praznik Preobraženja Gospodnjeg, uvela nas je u naš novi život samo nekoliko dana nakon što smo te 1993. godine stigli u ovaj grad.

Mojoj supruzi, kćerkici od devet meseci, a naročito sinu u majčinoj utrobi, kao ni meni, u tom času nije bilo do priče o potocima meda i mleka. Bili smo zadovoljni što smo našli mesto gde ćemo negovati naš duhovni, a – vrlo brzo će se ispostaviti – i socijalni život.

Srećom, već posle kratkog vremena počeli smo da upoznajemo naše ljude u Montrealu, polako ostavljajući iza sebe deo ratnog života u Hercegovini i izbegličkog perioda u Pančevu.

Ubrzo mi je postalo jasno kada je to u Kanadi „medilo i mlečilo”.

„Ko je znao kako se drži olovka, ispunjavao je dovoljan uslov da zarađuje dobro u tom periodu”, tako mi je tada pričao arhitekta koji je već lagano privodio kraju svoju profesionalnu karijeru. Mislio je na gradnju metroa u Montrealu, koja je počela 1962. godine, a čija je prva etapa završena 1967. godine, kada je grad bio domaćin svetske izložbe Ekspo. Mreža metroa se širila, uporedo su započeti građevinski radovi na objektima za potrebe letnjih olimpijskih igara, koje su ovde održane 1986. godine. Za razliku od tih zlatnih godina, Montreal danas ne bi mogao dobiti organizaciju Ekspa, olimpijskih igara i sličnih manifestacija, pored već godinama dominantnog Toronta iz susedne provincije Ontario. A deo razloga leži i u kvebečkoj politici, odnosno u istrajavanju na za sada neostvarenom idealu – odvajanju od ostatka Kanade.

Kako su se u tom „sušnom periodu” snašli srpski emigranti nastanjeni u provinciju Kvebek za vreme ratova devedesetih godina? Kada srpski mediji pišu o našoj emigraciji, često naglašavaju da ona radi najprljavije i najmanje plaćene poslove. Da li je tako u Kvebeku? Na ovom prostoru, uključujući i Otavu, upoznao sam dovoljan broj ljudi – značajan deo te emigracije je pristigao iz ratom zahvaćene Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Ostali su tzv. ekonomska, ređe politička, emigracija, uglavnom iz Srbije. Na osnovu iskustva svih njih mogu da donesem prilično objektivan sud.

U najpovoljnijem položaju su nesumnjivo informatičari. U najnepovoljnijem položaju su lekari i stomatolozi. Oni moraju da dokažu svoja profesionalna znanja i sposobnosti kroz rigorozne ispite koji se ne razlikuju od onih koje prolaze njihove kolege iz bilo koje druge zemlje, osim iz Sjedinjenih Američkih Država. Kada je reč o ljudima iz tehničke struke, oni uglavnom uspešno pronalaze poslove u svojoj oblasti.

Montrealski proizvođač aviona „Bombardije” je u jednom periodu imao otvoren konkurs za vazduhoplovne stručnjake iz Srbije. Takođe, zanatlije su više nego dobrodošle – vodoinstalateri, električari, zidari, keramičari nemaju nikakvih problema da nađu vrlo dobro plaćen posao. Generalno, zanatlije svih struka su retko nezaposlene.

Neki od naših migranata odlučuju se za taksiranje, dostavu hrane i lekova. I to su poslovi na kojima se može pristojno zaraditi i podrazumevaju visok stepen samostalnosti. I vozači kamiona svakako spadaju u tu kategoriju.

Ima slučajeva da su naši ljudi dostigli i najviše rukovodeće funkcije u kompanijama u kojima rade, a da školskom spremom nisu kvalifikovani za to. Zahvaljujući promućurnosti, predanom radu, sistemu koji ceni ono što mu daješ bez obzira na nivo obrazovanja, može se i to. Dakle, u Kvebeku i Otavi većina Srba radi poslove za koje su već bili kvalifikovani pre dolaska ili su se dodatnim školovanjem i kvalitetnim radom prekvalifikovali u neka druga zanimanja. Sve u svemu, oni koji su bili okretni, preduzimljivi i vredni u starom kraju, i u Kanadi su pronašli tragove meda i mleka sa početka ove priče.

Velimir Telebak, Montreal