Папуче као фамилијарно оружје

Одувек ме је интересовало одакле воде своје порекло папуче. Знао сам да оне своје порекло воде од папуџије, него оно што ме је у ствари интересовало то је – сама реч „папуче”. Питао сам једног нашег филолога и он ми је порекло те речи овако објаснио: „У старословенском, слово ’у’ је гласило ’он’, а слово ’ч’ је гласило ’тш’, те је, према томе, реч папуче у старословенском имала гласити ’папонтше’, што вероватно има корена у речи ’папоњак’.” Ја сам одувек поштовао та филозофска тумачења, а у овом случају тим пре што је збиља папуча једна врста папоњка.

Интересантно би било и ово питање: како је постала папуча? Да ли је постала тим путем што су херцлови на ципелама цепали све ниже и ниже или тиме што је на го ђон испало парче по парче да покрије ногу. Али најзад, и питање којим је путем постала папуча и питање одакле води порекло њено име питање је чисто науке, којим ће се морати једног дана позабавити и наша Академија. Ја, дакле, не мислим овде да улазим у то питање – мислим да се позабавим данашњом, модерном, савременом папучом. О њој је реч.

У модерне папуче на првом месту долазе штиковане папуче. Како је то лепа ствар, на пример, видети мужа рано ујутру, са белим фусеклама, а на ногама му штиковане папуче. По штикерају познаћете одмах ко му је те папуче о рођендану

поклонио. Ако су на папучама наштиковани голуб и голубица како стоје на грани и љубе се, онда му је те папуче поклонила ташта; ако је наштикована јеленска глава с роговима, онда му је те папуче поклонила жена, а ако је наштиковано цвеће, рецимо, ружа са лишћем, онда је сигурно да му је те папуче поклонила свастика.

Сећам се да сам једном због штикованих папуча грозно настрадао. Поклонила ми жена о рођендану штиковане папуче, па као на њима штикована петлова глава. Леп, црвен петао, па још кукуриче. Те су ми папуче увек стојале под креветом, и то тако да су се две петлове главе лепо виделе.

Отишла, међутим, прошле године моја жена у бању и позабавила се тамо читав месец дана. Чувао сам за то време кућу као никад дотле и кад се жена вратила из бање, затекла је баш све у реду као да је и сама била код куће. Иде из собе у собу и види – све у реду и чисто јој криво што мора да ме похвали. Али наједанпут врисну.

– Шта је забога?

– Шта је ово? – рече ми оштро и показа на штиковане папуче под креветом.

Погледам ја доле и спазим папуче, а на њима штикован ленгер. Можете мислити како сам се и сам згрануо.

– Шта је ово? – понавља жена.

– Па... Папуче... – одговарам ја као дете на испиту у првом разреду основне школе.

– О, опапучио се ти никакав, као да ја не знам да су то папуче. Него видиш ли ти шта је на њима иштиковано?

– Видим... Ленгер.

– О ленгер ти о врат висио дабогда! А шта је на оним папучама што сам ти их ја дала?

– На оним... Па... Петао... Кукуриче... – почех да муцам.

– Закукурикао ти дабогда! Па где је мој петао?

Па како први пут рече: „Па где је мој петао?” тако после окупи једнако да ме испитује где је њен петао.

Покушавао сам на све могуће начине да јој објасним, али не помаже.

– Видиш, женице, тај петао не може фалити. Ја, ево, не разумем како су се папуче измешале. Мора бити ударило сунце кроз прозор, па избледео петао, а остао само кљун, па то сад личи на ленгер.

Али сва та моја објашњења нису помогла ништа. И дан-данас ја не смем у кући ни да разговарам о папучама. Ама чим се случајно помену папуче, а ја брже-боље наводим разговор на друге ствари.

Али најзад, овде и није реч о мојим папучама, него уопште о папучама.

Папуче врше у кући и ван куће тројаку службу.

Прво: да чувају ногу од назеба; друго: да праве ногу лепом; и треће: као фамилијарно оружје.

Позната је ствар да човек с папучама на ногама ретко добија кијавицу иако ја, откако носим папуче које ми је ташта поклонила о последњем рођендану, кијам грозно. Да папуча прави ногу лепом, познато је и из оне песме која се свршава са:

„Клипа клапа, за тобом ми срце скапа”.

А већ да папуче служе као фамилијарно оружје, то је свима познато. Нема лепше фамилијарне сцене него кад се папуче разлете по кући. И што је главно, врло су згодне за тај посао. Ни оклагијом, ни ватраљом не може се муж тако згодно погодити у главу као папучом.

Сутра ћу вам о папучи говорити још нешто. Данас сам говорио о њеној спољашности, а сутра ћу и о ономе што се налази под папучом.

29. септембар 1907.