Papuče kao familijarno oružje

Oduvek me je interesovalo odakle vode svoje poreklo papuče. Znao sam da one svoje poreklo vode od papudžije, nego ono što me je u stvari interesovalo to je – sama reč „papuče”. Pitao sam jednog našeg filologa i on mi je poreklo te reči ovako objasnio: „U staroslovenskom, slovo ’u’ je glasilo ’on’, a slovo ’č’ je glasilo ’tš’, te je, prema tome, reč papuče u staroslovenskom imala glasiti ’papontše’, što verovatno ima korena u reči ’paponjak’.” Ja sam oduvek poštovao ta filozofska tumačenja, a u ovom slučaju tim pre što je zbilja papuča jedna vrsta paponjka.

Interesantno bi bilo i ovo pitanje: kako je postala papuča? Da li je postala tim putem što su herclovi na cipelama cepali sve niže i niže ili time što je na go đon ispalo parče po parče da pokrije nogu. Ali najzad, i pitanje kojim je putem postala papuča i pitanje odakle vodi poreklo njeno ime pitanje je čisto nauke, kojim će se morati jednog dana pozabaviti i naša Akademija. Ja, dakle, ne mislim ovde da ulazim u to pitanje – mislim da se pozabavim današnjom, modernom, savremenom papučom. O njoj je reč.

U moderne papuče na prvom mestu dolaze štikovane papuče. Kako je to lepa stvar, na primer, videti muža rano ujutru, sa belim fuseklama, a na nogama mu štikovane papuče. Po štikeraju poznaćete odmah ko mu je te papuče o rođendanu

poklonio. Ako su na papučama naštikovani golub i golubica kako stoje na grani i ljube se, onda mu je te papuče poklonila tašta; ako je naštikovana jelenska glava s rogovima, onda mu je te papuče poklonila žena, a ako je naštikovano cveće, recimo, ruža sa lišćem, onda je sigurno da mu je te papuče poklonila svastika.

Sećam se da sam jednom zbog štikovanih papuča grozno nastradao. Poklonila mi žena o rođendanu štikovane papuče, pa kao na njima štikovana petlova glava. Lep, crven petao, pa još kukuriče. Te su mi papuče uvek stojale pod krevetom, i to tako da su se dve petlove glave lepo videle.

Otišla, međutim, prošle godine moja žena u banju i pozabavila se tamo čitav mesec dana. Čuvao sam za to vreme kuću kao nikad dotle i kad se žena vratila iz banje, zatekla je baš sve u redu kao da je i sama bila kod kuće. Ide iz sobe u sobu i vidi – sve u redu i čisto joj krivo što mora da me pohvali. Ali najedanput vrisnu.

– Šta je zaboga?

– Šta je ovo? – reče mi oštro i pokaza na štikovane papuče pod krevetom.

Pogledam ja dole i spazim papuče, a na njima štikovan lenger. Možete misliti kako sam se i sam zgranuo.

– Šta je ovo? – ponavlja žena.

– Pa... Papuče... – odgovaram ja kao dete na ispitu u prvom razredu osnovne škole.

– O, opapučio se ti nikakav, kao da ja ne znam da su to papuče. Nego vidiš li ti šta je na njima ištikovano?

– Vidim... Lenger.

– O lenger ti o vrat visio dabogda! A šta je na onim papučama što sam ti ih ja dala?

– Na onim... Pa... Petao... Kukuriče... – počeh da mucam.

– Zakukurikao ti dabogda! Pa gde je moj petao?

Pa kako prvi put reče: „Pa gde je moj petao?” tako posle okupi jednako da me ispituje gde je njen petao.

Pokušavao sam na sve moguće načine da joj objasnim, ali ne pomaže.

– Vidiš, ženice, taj petao ne može faliti. Ja, evo, ne razumem kako su se papuče izmešale. Mora biti udarilo sunce kroz prozor, pa izbledeo petao, a ostao samo kljun, pa to sad liči na lenger.

Ali sva ta moja objašnjenja nisu pomogla ništa. I dan-danas ja ne smem u kući ni da razgovaram o papučama. Ama čim se slučajno pomenu papuče, a ja brže-bolje navodim razgovor na druge stvari.

Ali najzad, ovde i nije reč o mojim papučama, nego uopšte o papučama.

Papuče vrše u kući i van kuće trojaku službu.

Prvo: da čuvaju nogu od nazeba; drugo: da prave nogu lepom; i treće: kao familijarno oružje.

Poznata je stvar da čovek s papučama na nogama retko dobija kijavicu iako ja, otkako nosim papuče koje mi je tašta poklonila o poslednjem rođendanu, kijam grozno. Da papuča pravi nogu lepom, poznato je i iz one pesme koja se svršava sa:

„Klipa klapa, za tobom mi srce skapa”.

A već da papuče služe kao familijarno oružje, to je svima poznato. Nema lepše familijarne scene nego kad se papuče razlete po kući. I što je glavno, vrlo su zgodne za taj posao. Ni oklagijom, ni vatraljom ne može se muž tako zgodno pogoditi u glavu kao papučom.

Sutra ću vam o papuči govoriti još nešto. Danas sam govorio o njenoj spoljašnosti, a sutra ću i o onome što se nalazi pod papučom.

29. septembar 1907.