„Смедеревац” са Звездаре стигао до Аљаске

Свака минијатура коју направи Београђанка Гордана Станојевић једна је мала прича из свакодневног живота, која буди носталгију и остаје у сећању. Зелени креденац какав је некада имала скоро свака кућа, шерпа на туфне, хеклане завесе на прозорима, шпорет „смедеревац” – срце дома – само су неки од детаља који плене пажњу.

Након повратка с посла, Гордана сате проводи у својој импровизованој радионици, у ћошку собе, где настају минијатуре вредне дивљења. У рам висок 25 центиметара, толико и широк, дубине свега пет центиметара стане цела кухиња с креденцом и „смедеревцем”: цепанице са стране, пита готова хлади се, у шерпи кува се супица, суше се крпе... Све делује живо, као да је домаћица само на тренутак изашла из собе.

Фотеље, сатови, фењери, џезвица и шољице, чипке, мушкатле на прозорима, печене паприке на шпорету... све су то делови које Гордана прави и онда вешто уклапа у слику. Ово нису само декоративни предмети – они су мала сведочанства традиције и топлине дома. Управо због тога Гордану су назвали „чуварком огњишта”.

Од кућице за лутке до уметности

На почетку разговора Гордана објашњава да су минијатуре првобитно биле кућице за лутке које су у 16. и 17. веку у Холандији и Немачкој представљале статусни симбол, а не дечију играчку. Тек касније, у 19. веку, кућице за лутке постају дечија забава, али задржавају и уметничку димензију.

– Савремене куће за лутке намењене деци праве се углавном у размери 1:18, док је однос 1:12, 1:24, 1:36 уобичајен када су у питању колекционари – објашњава нам Гордана и наглашава да она ради интуитивно, „одокативно”, не придржавајући се строгих размера.

Минијатуре је почела да прави после пандемије вируса короне, од 2020. спонтано, не слутећи да има таленат за овај вид уметничког изражавања. Завршила је графичку школу, по струци је машински словослагач за штампање књига и новина или уместо да их штампа она их продаје, већ 38 година ради у киоску на Звездари. Да није било комшија који су препознали њен дар, каже, можда нико не би ни знао за њене радове. До сада је имала три самосталне изложбе у Општини Звездара, а у октобру је планирана колективна изложба у Кући Ђуре Јакшића.

Пре минијатура била је окупирана шивењем, штрикањем, па декупажом: „Морам увек нешто да радим са рукама, да запослим мозак”.

– Из шале сам на држачу за кључеве направила прозорчић, па врата, а изнад њих фењер, црвену шерпу са белим туфнама и отргло се контроли – прича наша саговорница.

Гоцин свет минијатуре

Пре него што искомбинује композицију, данима размишља тражећи инспирацију. Онда нацрта на папиру, да не заборави шта је све замислила. Тако је било и с кројачким салоном. Причу је плела око шиваће машине.

– Кројачка лутка је била захтевна, ја не вајам, али сам задовољна како је испала – каже кроз осмех, присећајући се шта су јој све тражили, попут старинске спаваће собе са бокалом и лавором, тако се некада умивало. – Не сећам се тог периода, али кроз приче других људи, филмове и слике тако сам замислила – прича нам док набраја шта се све нашло у „неколико квадрата”: дуње на ормару, икона на зиду, ћилим – декупаж на платну.

Доста јој у раду помаже Мишел, другарица из Лознице. Како?

– Нисам имала село, пошто су баке преминуле док сам још била мала. Моји родитељи су из околине Лознице, подно планине Цера. Мишел ми сугерише како би, рецимо, требало да изгледа креденац, као и око детаља.

Горданини радови се налазе широм света – од Европе до Чикага, Сијетла, па чак и Аљаске. Једна жена је, каже, тражила „смедеревац” за другарицу „да је зна одакле је пошла”.

Главна алатка јој је скалпел, а материјали су често оно што би други бацили – чепови од пасте за зубе постају саксије, шибице ногари за столице, кашичице тањири. Подлога је увек од медијапана, како би све било чврсто и трајно.

– Гледам да свака минијатура има причу. Вежем се за један предмет, а онда га надограђујем – објашњава Гордана, не кријући да за свој хоби има све мање времена, окупирају је унук и унука са којима подједнако ужива.

Иако продаје своје радове преко друштвених мрежа, каже да зарада није велика. Веће богатство су реакције људи и чињеница да их њене минијатуре враћају у нека мирнија и топлија времена.

Кафанско ћоше и цигаре „57”

Гордана месечно може да направи две минијатуре, па су љубитељи ових сувенира спремни да сачекају и по неколико месеци. Изузетака има, као што је било када је прихватила да направи минијатурно „Кафанско ћоше”, рођендански поклон. Почела је у понедељак и завршила у четвртак да би на време стигла до слављеника: „Спавала нисам!” Све је ту, од хармонике и бубњева, до клавијатура и звучника, сто с карираним столњаком и на њему кригле с пивом, пепељара, кутија цигара „57”...

Зелени креденац

Пресудан тренутак био је када је направила минијатурни, први „смедеревац”, шпорет на дрва који је био део намештаја скоро сваке куће у Србији и бившој Југославији и објавила фотографију на својој фејсбук страници „Гоцин свет минијатура”.

„Смедеревац”, симбол топлине, домаће кухиње и породичног живота, који је обележио прошле генерације, изазвао је лавину емоција. Исто се догодило и са зеленим креденцем који су имали и њени родитељи.

– Ми смо отишли из села, али село није из нас. Људима та срећна, безбрижна, прошла врeмена недостају – каже Гордана.