„Smederevac” sa Zvezdare stigao do Aljaske

Svaka minijatura koju napravi Beograđanka Gordana Stanojević jedna je mala priča iz svakodnevnog života, koja budi nostalgiju i ostaje u sećanju. Zeleni kredenac kakav je nekada imala skoro svaka kuća, šerpa na tufne, heklane zavese na prozorima, šporet „smederevac” – srce doma – samo su neki od detalja koji plene pažnju.

Nakon povratka s posla, Gordana sate provodi u svojoj improvizovanoj radionici, u ćošku sobe, gde nastaju minijature vredne divljenja. U ram visok 25 centimetara, toliko i širok, dubine svega pet centimetara stane cela kuhinja s kredencom i „smederevcem”: cepanice sa strane, pita gotova hladi se, u šerpi kuva se supica, suše se krpe... Sve deluje živo, kao da je domaćica samo na trenutak izašla iz sobe.

Fotelje, satovi, fenjeri, džezvica i šoljice, čipke, muškatle na prozorima, pečene paprike na šporetu... sve su to delovi koje Gordana pravi i onda vešto uklapa u sliku. Ovo nisu samo dekorativni predmeti – oni su mala svedočanstva tradicije i topline doma. Upravo zbog toga Gordanu su nazvali „čuvarkom ognjišta”.

Od kućice za lutke do umetnosti

Na početku razgovora Gordana objašnjava da su minijature prvobitno bile kućice za lutke koje su u 16. i 17. veku u Holandiji i Nemačkoj predstavljale statusni simbol, a ne dečiju igračku. Tek kasnije, u 19. veku, kućice za lutke postaju dečija zabava, ali zadržavaju i umetničku dimenziju.

– Savremene kuće za lutke namenjene deci prave se uglavnom u razmeri 1:18, dok je odnos 1:12, 1:24, 1:36 uobičajen kada su u pitanju kolekcionari – objašnjava nam Gordana i naglašava da ona radi intuitivno, „odokativno”, ne pridržavajući se strogih razmera.

Minijature je počela da pravi posle pandemije virusa korone, od 2020. spontano, ne sluteći da ima talenat za ovaj vid umetničkog izražavanja. Završila je grafičku školu, po struci je mašinski slovoslagač za štampanje knjiga i novina ili umesto da ih štampa ona ih prodaje, već 38 godina radi u kiosku na Zvezdari. Da nije bilo komšija koji su prepoznali njen dar, kaže, možda niko ne bi ni znao za njene radove. Do sada je imala tri samostalne izložbe u Opštini Zvezdara, a u oktobru je planirana kolektivna izložba u Kući Đure Jakšića.

Pre minijatura bila je okupirana šivenjem, štrikanjem, pa dekupažom: „Moram uvek nešto da radim sa rukama, da zaposlim mozak”.

– Iz šale sam na držaču za ključeve napravila prozorčić, pa vrata, a iznad njih fenjer, crvenu šerpu sa belim tufnama i otrglo se kontroli – priča naša sagovornica.

Gocin svet minijature

Pre nego što iskombinuje kompoziciju, danima razmišlja tražeći inspiraciju. Onda nacrta na papiru, da ne zaboravi šta je sve zamislila. Tako je bilo i s krojačkim salonom. Priču je plela oko šivaće mašine.

– Krojačka lutka je bila zahtevna, ja ne vajam, ali sam zadovoljna kako je ispala – kaže kroz osmeh, prisećajući se šta su joj sve tražili, poput starinske spavaće sobe sa bokalom i lavorom, tako se nekada umivalo. – Ne sećam se tog perioda, ali kroz priče drugih ljudi, filmove i slike tako sam zamislila – priča nam dok nabraja šta se sve našlo u „nekoliko kvadrata”: dunje na ormaru, ikona na zidu, ćilim – dekupaž na platnu.

Dosta joj u radu pomaže Mišel, drugarica iz Loznice. Kako?

– Nisam imala selo, pošto su bake preminule dok sam još bila mala. Moji roditelji su iz okoline Loznice, podno planine Cera. Mišel mi sugeriše kako bi, recimo, trebalo da izgleda kredenac, kao i oko detalja.

Gordanini radovi se nalaze širom sveta – od Evrope do Čikaga, Sijetla, pa čak i Aljaske. Jedna žena je, kaže, tražila „smederevac” za drugaricu „da je zna odakle je pošla”.

Glavna alatka joj je skalpel, a materijali su često ono što bi drugi bacili – čepovi od paste za zube postaju saksije, šibice nogari za stolice, kašičice tanjiri. Podloga je uvek od medijapana, kako bi sve bilo čvrsto i trajno.

– Gledam da svaka minijatura ima priču. Vežem se za jedan predmet, a onda ga nadograđujem – objašnjava Gordana, ne krijući da za svoj hobi ima sve manje vremena, okupiraju je unuk i unuka sa kojima podjednako uživa.

Iako prodaje svoje radove preko društvenih mreža, kaže da zarada nije velika. Veće bogatstvo su reakcije ljudi i činjenica da ih njene minijature vraćaju u neka mirnija i toplija vremena.

Kafansko ćoše i cigare „57”

Gordana mesečno može da napravi dve minijature, pa su ljubitelji ovih suvenira spremni da sačekaju i po nekoliko meseci. Izuzetaka ima, kao što je bilo kada je prihvatila da napravi minijaturno „Kafansko ćoše”, rođendanski poklon. Počela je u ponedeljak i završila u četvrtak da bi na vreme stigla do slavljenika: „Spavala nisam!” Sve je tu, od harmonike i bubnjeva, do klavijatura i zvučnika, sto s kariranim stolnjakom i na njemu krigle s pivom, pepeljara, kutija cigara „57”...

Zeleni kredenac

Presudan trenutak bio je kada je napravila minijaturni, prvi „smederevac”, šporet na drva koji je bio deo nameštaja skoro svake kuće u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji i objavila fotografiju na svojoj fejsbuk stranici „Gocin svet minijatura”.

„Smederevac”, simbol topline, domaće kuhinje i porodičnog života, koji je obeležio prošle generacije, izazvao je lavinu emocija. Isto se dogodilo i sa zelenim kredencem koji su imali i njeni roditelji.

– Mi smo otišli iz sela, ali selo nije iz nas. Ljudima ta srećna, bezbrižna, prošla vremena nedostaju – kaže Gordana.