Благо ватре, ваздуха, воде и земље
Здање на Топличином венцу у Београду обележило је јубилеј изложбом, на којој је ауторка Ана Самарџић предметима из богате збирке дала посебно симболичко читање
Музеј примењене уметности обележио је лане 75. година постојања: новембра 1950. отворен је у Палати Челебоновић на Топличином венцу. Зграда је била дом тројице истакнутих интелектуалаца и уметника, адвоката др Јакова и његових синова, сликара Марка и Алексе, историчара уметности и професора факултета.
За подизање ове раскошне, двоспратне зграде били су ангажовани Михаило Белић, као пројектант, за фасаду Никола Краснов, а за унутрашњи изглед холандски архитекта Нерегар. У стилу владајућег академизма саграђена је у периоду између 1927. и 1929.
Музеј је започео рад откупом вредне збирке разноврсних уметничких предмета (око 3.000) које је скупљао сликар и графичар Љуба Ивановић. Данас Музеј поседује више од 37.000 предмета, националних и међународних примерака примењене уметности и дизајна. Збирке различитих материјала још приликом оснивања су подељене на: метал, дрво, папир, текстил, керамику, порцелан и стакло, а од њих даље, на збирке намештаја, керамике, стакла и порцелана, текстила и костима, архитектуре и урбанизма, фотографије, примењене графике и уметничке обраде књига и дизајн.
За обележавање велике годишњице, кустоскиња мср. Ана Самарџић је направила изложбу „Ватра, ваздух, вода, земља: симболичко читање предмета из збирки Музеја”, која је недавно и завршена. Ауторка је изложила укупно 59 експоната за које је било важно да представи четири основна елемента, и то између древности и актуелности.
„Још од антике све до савременог доба, идеја о четири елемента непрекидно надахњује уметнике као један вид праузрока који је у вези са свим врстама стварања како на физичком, тако и на метафизичком нивоу”, навела је ауторка у каталогу, подсећајући да тако имамо четири годишња и животна доба и четири доба дана, четири стране света, четири главна ветра, четири врсте течности у организму и четири типа личности, четири темперамента.
Да представи ватру, Ана Самарџић је изабрала илустрацију Живојина Ковачевића за књигу Божидара Тимотијевића „Ковач и сунце”, насталу 1967. године, али и плакат Међународне изложбе модерних декоративних и индустријских уметности, Душана Јанковића, настао у Паризу, 1925.
Још је грчки филозоф Хераклит сматрао да све произилази из ватре и да јој се све враћа, па је она симбол стварања, али и уништења, трансформације и регенерације. Доводила се у везу са животом, па отуд и са Сунцем, пламеном, искром, вулканима.
Дводелни параван Драгутина Инкиострија Медењака из Новог Сада (1926–1932), послужио је ауторки за други елемент – ваздух. Функција паравана је преграђивање простора, буквално „против ветра”. Неки верују да је ваздух ипак важнији од ватре, да је он покретач свега, удисаја при рођењу и ветра. Њега симболишу небо и птице, тако и слобода. Зато се симболи орла, голубице или пауна налазе на многим грбовима, заставама.
Порцуланску фигурицу рибара из Каподимонтеа из 19. века, као и огледало с конзолом из Аустроугарске монархије, настало око 1900, ауторка изложбе користи да представи елемент воде. У излогу музеја, током трајања изложбе, налазила се фигура од мајолике, Кароља Барањија, из Новог Сада из 1968. године. Декорацију огледала, рецимо, чини мноштво водених симбола, шкољки, делфина, лабудова, али водене флоре. И још нешто, наш лик у огледалу је одраз нашег лика, а ту је и мит о Нарцису, који се заљуби у оно што му је недостижно – у свој лик односно одраз, да би несретан умро крај воде од туге и глади. У многим митовима о стварању света вода се сматрала извором живота, али је често имала и своју супротност у виду поплава и потопа, а знамо и да без воде нема ни крштења.
Таписерију из Фландрија с краја 17. века, изаткану од вуне и свиле, с раскошним дрветом у првом плану, као и керамичку скулптуру у техници мајолике, која се зове „Јутро у шуми”, аутора Велимира Вукићевића из 1975, Ана Самарџић је користила да прикаже симбол земље. На скулптури поред шуме, птице и фантастичне животиње, доминира женски акт.
Земља је од давнина представљана као женски принцип, као богиња мајка, везана за плодност, рађање и постанак света, за поље и њиву, врт, воћњак, шуму, цвеће.
