Blago vatre, vazduha, vode i zemlje
Zdanje na Topličinom vencu u Beogradu obeležilo je jubilej izložbom, na kojoj je autorka Ana Samardžić predmetima iz bogate zbirke dala posebno simboličko čitanje
Muzej primenjene umetnosti obeležio je lane 75. godina postojanja: novembra 1950. otvoren je u Palati Čelebonović na Topličinom vencu. Zgrada je bila dom trojice istaknutih intelektualaca i umetnika, advokata dr Jakova i njegovih sinova, slikara Marka i Alekse, istoričara umetnosti i profesora fakulteta.
Za podizanje ove raskošne, dvospratne zgrade bili su angažovani Mihailo Belić, kao projektant, za fasadu Nikola Krasnov, a za unutrašnji izgled holandski arhitekta Neregar. U stilu vladajućeg akademizma sagrađena je u periodu između 1927. i 1929.
Muzej je započeo rad otkupom vredne zbirke raznovrsnih umetničkih predmeta (oko 3.000) koje je skupljao slikar i grafičar Ljuba Ivanović. Danas Muzej poseduje više od 37.000 predmeta, nacionalnih i međunarodnih primeraka primenjene umetnosti i dizajna. Zbirke različitih materijala još prilikom osnivanja su podeljene na: metal, drvo, papir, tekstil, keramiku, porcelan i staklo, a od njih dalje, na zbirke nameštaja, keramike, stakla i porcelana, tekstila i kostima, arhitekture i urbanizma, fotografije, primenjene grafike i umetničke obrade knjiga i dizajn.
Za obeležavanje velike godišnjice, kustoskinja msr. Ana Samardžić je napravila izložbu „Vatra, vazduh, voda, zemlja: simboličko čitanje predmeta iz zbirki Muzeja”, koja je nedavno i završena. Autorka je izložila ukupno 59 eksponata za koje je bilo važno da predstavi četiri osnovna elementa, i to između drevnosti i aktuelnosti.
„Još od antike sve do savremenog doba, ideja o četiri elementa neprekidno nadahnjuje umetnike kao jedan vid prauzroka koji je u vezi sa svim vrstama stvaranja kako na fizičkom, tako i na metafizičkom nivou”, navela je autorka u katalogu, podsećajući da tako imamo četiri godišnja i životna doba i četiri doba dana, četiri strane sveta, četiri glavna vetra, četiri vrste tečnosti u organizmu i četiri tipa ličnosti, četiri temperamenta.
Da predstavi vatru, Ana Samardžić je izabrala ilustraciju Živojina Kovačevića za knjigu Božidara Timotijevića „Kovač i sunce”, nastalu 1967. godine, ali i plakat Međunarodne izložbe modernih dekorativnih i industrijskih umetnosti, Dušana Jankovića, nastao u Parizu, 1925.
Još je grčki filozof Heraklit smatrao da sve proizilazi iz vatre i da joj se sve vraća, pa je ona simbol stvaranja, ali i uništenja, transformacije i regeneracije. Dovodila se u vezu sa životom, pa otud i sa Suncem, plamenom, iskrom, vulkanima.
Dvodelni paravan Dragutina Inkiostrija Medenjaka iz Novog Sada (1926–1932), poslužio je autorki za drugi element – vazduh. Funkcija paravana je pregrađivanje prostora, bukvalno „protiv vetra”. Neki veruju da je vazduh ipak važniji od vatre, da je on pokretač svega, udisaja pri rođenju i vetra. Njega simbolišu nebo i ptice, tako i sloboda. Zato se simboli orla, golubice ili pauna nalaze na mnogim grbovima, zastavama.
Porculansku figuricu ribara iz Kapodimontea iz 19. veka, kao i ogledalo s konzolom iz Austrougarske monarhije, nastalo oko 1900, autorka izložbe koristi da predstavi element vode. U izlogu muzeja, tokom trajanja izložbe, nalazila se figura od majolike, Karolja Baranjija, iz Novog Sada iz 1968. godine. Dekoraciju ogledala, recimo, čini mnoštvo vodenih simbola, školjki, delfina, labudova, ali vodene flore. I još nešto, naš lik u ogledalu je odraz našeg lika, a tu je i mit o Narcisu, koji se zaljubi u ono što mu je nedostižno – u svoj lik odnosno odraz, da bi nesretan umro kraj vode od tuge i gladi. U mnogim mitovima o stvaranju sveta voda se smatrala izvorom života, ali je često imala i svoju suprotnost u vidu poplava i potopa, a znamo i da bez vode nema ni krštenja.
Tapiseriju iz Flandrija s kraja 17. veka, izatkanu od vune i svile, s raskošnim drvetom u prvom planu, kao i keramičku skulpturu u tehnici majolike, koja se zove „Jutro u šumi”, autora Velimira Vukićevića iz 1975, Ana Samardžić je koristila da prikaže simbol zemlje. Na skulpturi pored šume, ptice i fantastične životinje, dominira ženski akt.
Zemlja je od davnina predstavljana kao ženski princip, kao boginja majka, vezana za plodnost, rađanje i postanak sveta, za polje i njivu, vrt, voćnjak, šumu, cveće.
