Радни дан из живота српског пастирског пса

Пут од Беле Паланке на северозапад води оштрим и дугим узбрдицама и низбрдицама, ка обронцима Сврљишких планина и шест километара удаљеном селу Моклишту. Били смо у аутомобилу са Зораном Тричковићем и његовим синовима Дејаном и Далибором, кад је асфалтом ужурбано прешао прилично крупан шакал црвене боје с црним леђима. Као да се спонтано правила сценографија за причу у којој они имају битну улогу, а главни јунак је – српски пастирски пас.

– Имао их је и мој отац Љуба, а он ми је причао да их је држао и и прадеда. Многи памте његову слику с једним српским пастирским псом објављену у „Зову” пре неких четврт века – сећа се Зоран. – Тако је и почело да се говори у медијима о овој раси која постоји стотинама година.

Село има 1.000 кућа. Некад је било веће од Беле Паланке. Остала је прича о домаћинствима с 1.000 оваца. Сад су куће напуштене, има око 300 становника. Тричковићи имају највише стоке – 500 оваца сврљишке расе и 90 коза балканске. И некад и сад опстанак није био могућ без српских пастирских паса.

Кад посетилац сам уђе у повелико двориште Тричковића, дочекаће их лавеж великог броја четвороножаца. Има их 30-так и нису сви расни. Најбучнији су они обични и мањи, има пулина међу њима. Пастирци су везани са стране. Реакција им је умерена, вековно искуство их учи да чувају енергију неопходну за преживљавање у тешким условима. Из лежећег положаја најпре лењо подигну главу и осмотре придошлицу, коме се наметне да због њихових погледа већ с капије виче: „Газде!” или неког одређеног по имену. Уколико су ови заузети послом у башти или обору, па баш морају да уђу, СПП ће да устане и његових обично око 65 центиметара висине у гребену буде довољно да се гост заустави. Дубоки лавеж и подигнути куштрави реп крећу ако баш мора да се јави газди да је намерник упоран и не слуша упозорења. Кад претера пробаће да га дохвате моћним вилицама вучјег облика, испуњеним великим зубима и незнанац ће се у страху питати кад ће да се откину с ланца. Чим се газда појави све се смири.

– Тачно знају шта им је посао. Млађи пси уче од старијих. Нема потребе да их дресирамо, проберемо у младости оне боље, а после задржимо за нас који нам одговарају по карактеру – објашњава Далибор.

Примећујемо да им је дуга длака у различитим бојама. Има их сивих, жутих, белих, црних, двобојних...

– Боја нам није битна, већ карактер. Не сме да напада ни друге псе ни људе кад иде поред стада. Мора да буде храбар, али не агресиван – указује Далибор на захтеве.  

Све се то потврдило кад смо кренули са стадом на испашу. Док су пулини летели около и лајали, српски пастирски пси су ишли мирно, спорим кораком и оборене главе. Дневна рутина им је говорила да ће ходати километрима узбрдо по врућини поред извора и врела који су ове године углавном пресушили, па снагу ваља штедети.

Кад би се са стране из неког дворишта огласио пас чувар, само би пришли огради, подигли реп и у том доминантном положају сачекали да стадо прође. Нема лајања, показивања зуба... Важно да се посао обави, а онда би одјурили на своју позицију. Доминантни мужјаци иду напред. Они и решавају конфликтне ситуације.

– Обратите пажњу – препознао је по понашању Далибор да ће се нешто догодити кад смо већ били неколико километара изван насељеног дела.

Највећи мужјак Аркан одјурио је бочно од стада узбрдо, а за њим добар део чопора. На 70-так метара из шумарка је дојурила слична група у истом распореду. Вође су се оњушиле, стајале извесно време затегнутих леђа и подигнутих глава и репова, а кад су се овце довољно мимоишле, вратили су се на радна места. Далибор се насмејао, а кад смо га питали како је знао да није нешто озбиљније, објаснио je:

–  Кад вука осете, другачије се понашају. Накостреши им се само тада длака на леђима. Онда лају да га отерају пре него што приђе.

Дејан открива разлику у понашању СПП-а и шарпланинаца, које такође имају.

– Корисније нам је то што пастирац лаје и скреће пажњу на опасност, јер смо и ми онда приправни. Шарпланинац је мегданџија. Он ћути и чека да се вук приближи, па скочи на њега. Једном је вук пришао и пси га појурили. Пастирац га је изгледа ујео за ногу, јер се само преврнуо преко главе и наставио да бежи. Али тај их је намамио и одвојио. Док сам их посматрао нисам ни приметио да су два вука пришла стаду. Један је био скоро црн. Кажу ловци да им длака онаква какво је тло око јазбине у којој су. Сав је био нервозан што сам се вратио, па се укопао задњим ногама, а трупао предњим од нервозе. Огроман. Уши су му биле у висини мојих груди – каже човек од 1,90 метара висине и додаје: – Други је стајао мени с бока. Није ми било свеједно. Срећом да су се пси брзо вратили, па су вукови побегли.

Закон забрањује да користе оружје у таквим ситуацијама. Петарде су једина могућност да их заплаше блеском и буком. Зато је српски пастирски пас најсигурнија одбрана.

– Вук неће да прође у двориште. Довољно да види жицу без ограде, само затегнуту и не прође испод. А шакал хоће. Пре неко вече једног су опколили пси у дворишту, а Аркан га је задавио – каже Далибор.

Било је и обрачуна с вуковима. Прославила се керуша Жута.

– Са мном је тражила несталу овцу. Одједном је одјурила у жбуње. Борбу нисам видео, нисам смео да приђем, само сам их чуо. Бојао сам се за њу, али је успела да удави вука. Ту смо нашли овцу коју је вук одвукао и заклао. Главу вука окачио сам на грану поред места где су се борили – објашњава Далибор, који је нешто касније показао сада само лобању вука која се клатила на грани где ју је окачио, а у близини села Дол, у којем је рођен Рајко Митић.

Хтели смо да снимимо храбру керушу.

– Жуте више нема. Остала је била са својим штенцима у дворишту. Наишли су вукови. Није их се бојала, а хтела да заштити подмладак, па је покушала да их отера и убили су је. Појели су нам и око 15 пулина, неке одмах поред дворишта. Само им шапе нађемо. Храбри су и не боје се вукова, па их нападну. Они их први и осете. Не знају да вукови не беже од њих него од великих паса. Умислили су да су они битни. Лакши су им они плен од оваца.

При повратку кући део стада оставили су у појати у близини села. Око ње висиле су кесе и крпе беле боје да вијоре на ветру и плаше предаторе. То није довољно, већ су две лепе крупне жуте керуше српског пастирског пса патролирале као најбитније осигурање.

– Оштре су, добре за чувара, али не и за терање оваца. Боље да не улазите.

Да је сваки опрез користан било је јасно само нешто касније. Ретка киша пала је вече раније. То је било довољно да се на оближњој земљаној стази уоче отисци вучјих шапа. Вребали су прилику.

Долазак кући кад је већ пао мрак дочекан је радосним лајањем паса који су остали у дворишту. Почињу од среће да скиче и лају кад издалека чују клепетуше с оваца.

Док трају припреме за спавање пси лају, али се примети да то више није од радости.

– Осете нешто у близини – објаснио је Зоран.

Само нешто касније заштектао је шакал, па почео да завија. Можда баш онај кога смо видели на путу. Најстарији од Тричковића је на тренутак застао с појењем оваца и више за себе прокоментарисао:

– Стално су ту...

УМЕЈУ ДА УЛОВЕ ЗЕЦА

На планини пси, овце и козе потраже хлад под дрвећем. Време пролази у доколици. Далибор је прокоментарисао:

– Умеју у таквим тренуцима пастирци да улове и зеца. Не јуре га, већ се прикраду. А брзи су. Равноправно трче с вуковима. Снага им против вукова не би много користила, већ окретност и брзина. То им донесе плен и у лову. Ископају и понеку кртицу.

Хране се углавном сурутком, сиром и хлебом, оним чега највише има. Дејан се повезао с неким месарама, па донесе повремено већу количину меса и костију.

НЕ БОЈЕ СЕ НИ ЉУДИ

Српски пастирски пси нису агресивни према људима. Делују незаинтересовано у присуству странаца кад су газде ту. Не умиљавају се, само прате власника и увек су у близини. Они су сарадници на истом послу.

Једном приликом Дејана је вилама напао пастир другог стада. Женка СПП-а је реаговала и ујела нападача за бутину.

Ту женку су нешто касније деца украла. Ушла су у двориште Тричковића, одвезала и одвела у Белу Паланку. Толико су поверљиви према деци пси ове расе. Дејан је сазнао где би могла да буде, дозивао је и керуша се одазвала кад је чула познати глас с тавана где су је сакрили

РАЗМЕНА С ДРУГИМ ОДГАЈИВАЧИМА

Тричковићи освежавају крв СПП-а разменом с другим власницима ове расе. Многи их не разликују од каракачана, торњака и других јер личе, што је нормално, с обзиром да су настали на сличном простору и у сличним условима. Сточари су и раније прелазили границе због паше, па је долазило и до укрштања раса.

– У Рињу су имали на фарми црно-беле псе које су такође бркали с овом нашом расом. Добри су чувари, али нису за стадо, много су опасни. Зато идем повремено на Стару планину до ветеринара Александра Васова, на пример, који зна разлике. Има и других мање познатих одгајивача с којима размењујем псе – каже Дејан.