Radni dan iz života srpskog pastirskog psa

Put od Bele Palanke na severozapad vodi oštrim i dugim uzbrdicama i nizbrdicama, ka obroncima Svrljiških planina i šest kilometara udaljenom selu Moklištu. Bili smo u automobilu sa Zoranom Tričkovićem i njegovim sinovima Dejanom i Daliborom, kad je asfaltom užurbano prešao prilično krupan šakal crvene boje s crnim leđima. Kao da se spontano pravila scenografija za priču u kojoj oni imaju bitnu ulogu, a glavni junak je – srpski pastirski pas.

– Imao ih je i moj otac Ljuba, a on mi je pričao da ih je držao i i pradeda. Mnogi pamte njegovu sliku s jednim srpskim pastirskim psom objavljenu u „Zovu” pre nekih četvrt veka – seća se Zoran. – Tako je i počelo da se govori u medijima o ovoj rasi koja postoji stotinama godina.

Selo ima 1.000 kuća. Nekad je bilo veće od Bele Palanke. Ostala je priča o domaćinstvima s 1.000 ovaca. Sad su kuće napuštene, ima oko 300 stanovnika. Tričkovići imaju najviše stoke – 500 ovaca svrljiške rase i 90 koza balkanske. I nekad i sad opstanak nije bio moguć bez srpskih pastirskih pasa.

Kad posetilac sam uđe u poveliko dvorište Tričkovića, dočekaće ih lavež velikog broja četvoronožaca. Ima ih 30-tak i nisu svi rasni. Najbučniji su oni obični i manji, ima pulina među njima. Pastirci su vezani sa strane. Reakcija im je umerena, vekovno iskustvo ih uči da čuvaju energiju neophodnu za preživljavanje u teškim uslovima. Iz ležećeg položaja najpre lenjo podignu glavu i osmotre pridošlicu, kome se nametne da zbog njihovih pogleda već s kapije viče: „Gazde!” ili nekog određenog po imenu. Ukoliko su ovi zauzeti poslom u bašti ili oboru, pa baš moraju da uđu, SPP će da ustane i njegovih obično oko 65 centimetara visine u grebenu bude dovoljno da se gost zaustavi. Duboki lavež i podignuti kuštravi rep kreću ako baš mora da se javi gazdi da je namernik uporan i ne sluša upozorenja. Kad pretera probaće da ga dohvate moćnim vilicama vučjeg oblika, ispunjenim velikim zubima i neznanac će se u strahu pitati kad će da se otkinu s lanca. Čim se gazda pojavi sve se smiri.

– Tačno znaju šta im je posao. Mlađi psi uče od starijih. Nema potrebe da ih dresiramo, proberemo u mladosti one bolje, a posle zadržimo za nas koji nam odgovaraju po karakteru – objašnjava Dalibor.

Primećujemo da im je duga dlaka u različitim bojama. Ima ih sivih, žutih, belih, crnih, dvobojnih...

– Boja nam nije bitna, već karakter. Ne sme da napada ni druge pse ni ljude kad ide pored stada. Mora da bude hrabar, ali ne agresivan – ukazuje Dalibor na zahteve.  

Sve se to potvrdilo kad smo krenuli sa stadom na ispašu. Dok su pulini leteli okolo i lajali, srpski pastirski psi su išli mirno, sporim korakom i oborene glave. Dnevna rutina im je govorila da će hodati kilometrima uzbrdo po vrućini pored izvora i vrela koji su ove godine uglavnom presušili, pa snagu valja štedeti.

Kad bi se sa strane iz nekog dvorišta oglasio pas čuvar, samo bi prišli ogradi, podigli rep i u tom dominantnom položaju sačekali da stado prođe. Nema lajanja, pokazivanja zuba... Važno da se posao obavi, a onda bi odjurili na svoju poziciju. Dominantni mužjaci idu napred. Oni i rešavaju konfliktne situacije.

– Obratite pažnju – prepoznao je po ponašanju Dalibor da će se nešto dogoditi kad smo već bili nekoliko kilometara izvan naseljenog dela.

Najveći mužjak Arkan odjurio je bočno od stada uzbrdo, a za njim dobar deo čopora. Na 70-tak metara iz šumarka je dojurila slična grupa u istom rasporedu. Vođe su se onjušile, stajale izvesno vreme zategnutih leđa i podignutih glava i repova, a kad su se ovce dovoljno mimoišle, vratili su se na radna mesta. Dalibor se nasmejao, a kad smo ga pitali kako je znao da nije nešto ozbiljnije, objasnio je:

–  Kad vuka osete, drugačije se ponašaju. Nakostreši im se samo tada dlaka na leđima. Onda laju da ga oteraju pre nego što priđe.

Dejan otkriva razliku u ponašanju SPP-a i šarplaninaca, koje takođe imaju.

– Korisnije nam je to što pastirac laje i skreće pažnju na opasnost, jer smo i mi onda pripravni. Šarplaninac je megdandžija. On ćuti i čeka da se vuk približi, pa skoči na njega. Jednom je vuk prišao i psi ga pojurili. Pastirac ga je izgleda ujeo za nogu, jer se samo prevrnuo preko glave i nastavio da beži. Ali taj ih je namamio i odvojio. Dok sam ih posmatrao nisam ni primetio da su dva vuka prišla stadu. Jedan je bio skoro crn. Kažu lovci da im dlaka onakva kakvo je tlo oko jazbine u kojoj su. Sav je bio nervozan što sam se vratio, pa se ukopao zadnjim nogama, a trupao prednjim od nervoze. Ogroman. Uši su mu bile u visini mojih grudi – kaže čovek od 1,90 metara visine i dodaje: – Drugi je stajao meni s boka. Nije mi bilo svejedno. Srećom da su se psi brzo vratili, pa su vukovi pobegli.

Zakon zabranjuje da koriste oružje u takvim situacijama. Petarde su jedina mogućnost da ih zaplaše bleskom i bukom. Zato je srpski pastirski pas najsigurnija odbrana.

– Vuk neće da prođe u dvorište. Dovoljno da vidi žicu bez ograde, samo zategnutu i ne prođe ispod. A šakal hoće. Pre neko veče jednog su opkolili psi u dvorištu, a Arkan ga je zadavio – kaže Dalibor.

Bilo je i obračuna s vukovima. Proslavila se keruša Žuta.

– Sa mnom je tražila nestalu ovcu. Odjednom je odjurila u žbunje. Borbu nisam video, nisam smeo da priđem, samo sam ih čuo. Bojao sam se za nju, ali je uspela da udavi vuka. Tu smo našli ovcu koju je vuk odvukao i zaklao. Glavu vuka okačio sam na granu pored mesta gde su se borili – objašnjava Dalibor, koji je nešto kasnije pokazao sada samo lobanju vuka koja se klatila na grani gde ju je okačio, a u blizini sela Dol, u kojem je rođen Rajko Mitić.

Hteli smo da snimimo hrabru kerušu.

– Žute više nema. Ostala je bila sa svojim štencima u dvorištu. Naišli su vukovi. Nije ih se bojala, a htela da zaštiti podmladak, pa je pokušala da ih otera i ubili su je. Pojeli su nam i oko 15 pulina, neke odmah pored dvorišta. Samo im šape nađemo. Hrabri su i ne boje se vukova, pa ih napadnu. Oni ih prvi i osete. Ne znaju da vukovi ne beže od njih nego od velikih pasa. Umislili su da su oni bitni. Lakši su im oni plen od ovaca.

Pri povratku kući deo stada ostavili su u pojati u blizini sela. Oko nje visile su kese i krpe bele boje da vijore na vetru i plaše predatore. To nije dovoljno, već su dve lepe krupne žute keruše srpskog pastirskog psa patrolirale kao najbitnije osiguranje.

– Oštre su, dobre za čuvara, ali ne i za teranje ovaca. Bolje da ne ulazite.

Da je svaki oprez koristan bilo je jasno samo nešto kasnije. Retka kiša pala je veče ranije. To je bilo dovoljno da se na obližnjoj zemljanoj stazi uoče otisci vučjih šapa. Vrebali su priliku.

Dolazak kući kad je već pao mrak dočekan je radosnim lajanjem pasa koji su ostali u dvorištu. Počinju od sreće da skiče i laju kad izdaleka čuju klepetuše s ovaca.

Dok traju pripreme za spavanje psi laju, ali se primeti da to više nije od radosti.

– Osete nešto u blizini – objasnio je Zoran.

Samo nešto kasnije zaštektao je šakal, pa počeo da zavija. Možda baš onaj koga smo videli na putu. Najstariji od Tričkovića je na trenutak zastao s pojenjem ovaca i više za sebe prokomentarisao:

– Stalno su tu...

UMEJU DA ULOVE ZECA

Na planini psi, ovce i koze potraže hlad pod drvećem. Vreme prolazi u dokolici. Dalibor je prokomentarisao:

– Umeju u takvim trenucima pastirci da ulove i zeca. Ne jure ga, već se prikradu. A brzi su. Ravnopravno trče s vukovima. Snaga im protiv vukova ne bi mnogo koristila, već okretnost i brzina. To im donese plen i u lovu. Iskopaju i poneku krticu.

Hrane se uglavnom surutkom, sirom i hlebom, onim čega najviše ima. Dejan se povezao s nekim mesarama, pa donese povremeno veću količinu mesa i kostiju.

NE BOJE SE NI LjUDI

Srpski pastirski psi nisu agresivni prema ljudima. Deluju nezainteresovano u prisustvu stranaca kad su gazde tu. Ne umiljavaju se, samo prate vlasnika i uvek su u blizini. Oni su saradnici na istom poslu.

Jednom prilikom Dejana je vilama napao pastir drugog stada. Ženka SPP-a je reagovala i ujela napadača za butinu.

Tu ženku su nešto kasnije deca ukrala. Ušla su u dvorište Tričkovića, odvezala i odvela u Belu Palanku. Toliko su poverljivi prema deci psi ove rase. Dejan je saznao gde bi mogla da bude, dozivao je i keruša se odazvala kad je čula poznati glas s tavana gde su je sakrili

RAZMENA S DRUGIM ODGAJIVAČIMA

Tričkovići osvežavaju krv SPP-a razmenom s drugim vlasnicima ove rase. Mnogi ih ne razlikuju od karakačana, tornjaka i drugih jer liče, što je normalno, s obzirom da su nastali na sličnom prostoru i u sličnim uslovima. Stočari su i ranije prelazili granice zbog paše, pa je dolazilo i do ukrštanja rasa.

– U Rinju su imali na farmi crno-bele pse koje su takođe brkali s ovom našom rasom. Dobri su čuvari, ali nisu za stado, mnogo su opasni. Zato idem povremeno na Staru planinu do veterinara Aleksandra Vasova, na primer, koji zna razlike. Ima i drugih manje poznatih odgajivača s kojima razmenjujem pse – kaže Dejan.