Како прегурати зиму у здрављу
Вештине, знања и умећа наших предака који су опстајали у удаљеним селима представљени су с много предмета у музеју у Сирогојну, а јела из давних времена могу се и у ово доба пробати у музејској крчми
Домаћинства без струје и купатила, без загрејаних радијатора, мобилне мреже, ТВ сигнала... Ниоткуд фрижидера да чувају намирнице, дућана ни на пушкомет, за витамине и лекове чељад не знају.
А зиме дуге, ледене, куће им до врата снегом данима завејане. Они се, ипак, паметно и умерено хране, мирно живе и топло облаче, те здрави излазе из хладне сезоне, уз народно умеће које их учи вековима.
Та вештина наших предака, тешко применљива у савременом добу, представљена је појединостима сталне музејске поставке у Музеју „Старо село” у Сирогојну.
Огњиште, лонци и бели лук
Златиборски крај негује народну традицију, не само у градитељству него и у начину живота, настојећи да се из прошлости сачува оно што вреди. Управо је то мисија овог музеја, који низом садржаја и програма сећа на знања, умећа, вештине, неписана правила опстанка људи у удаљеним селима углавном у оскудици.
Храна се натенане спремала на тихој ватри огњишта: кувао пасуљ, купус, кромпир, са сувим месом, ако га је имало, а у врелом пепелу пекли погача и проја у црепуљи. Качамак (од белог брдског кукуруза „осмака”) кувао се на огњишту изнад ватре у бакрачу закаченом за вериге, да га скуваног истовремено једу сви чланови породице. Зачињавали су га сиром, кајмаком, препрженом сланином, а у посне дане сирћетом и белим луком.
Имућнији домаћини су око Митровдана, кад захладни, припремали посек за зиму, обично сушили свињско месо у пршуте, сланине, кобасице, чварке. Први пут су ово суво месо пред укућане износили на Божић, а штедљиво сецкали и јели током целе зиме. С намером да опстане све до лета и захтевнијих пољских радова, када је требало добро нахранити копаче, косаче, ораче...
А пошто није било фрижидера, увијале су се пршуте и сланине у ланене крпе или какав папир и потом зарањале у жито чувано у амбарима. Ту су одолевале до врелих дана (неретко и до новог посечења) заштићене од спољних утицаја. Веровало се у народу да здравље уз ову јаку храну боље одолева кад мраз стегне и зима загуди.
Стара јела из давних времена могу се у „Старом селу” и у ово доба пробати у музејској крчми. Спремљена на традиционалан начин, а гостима овде свакодневно нуде разне гибанице, хељдопиту, сир, кајмак, пршуту, погачице од црног брашна, пасуљ пребранац, јагњећу сармицу, печење... Уз та јела служе народна пића: водњику, чајеве од домаћих трава, ракије, природне сокове.
Што се тиче одевања у хладним данима, жене су своју вештину одвајкада користиле за израду одевних предмета од вуне за све укућане. Пошто нису имале где шта да купе, саме су обављале цео процес: од шишања оваца, прања, чешљања и гребенања вуне, преко предења и препредања влакана до ручне израде вунених џемпера, капа, рукавица, чарапа, шалова... Таква одећа била је у ледене дане спас за горштаке, а традиција израде рукотворина од вуне, исказана умећем плетиља током прошлог столећа, пронела је име села Сирогојна широм света.
Да нема зиме без доброг грејања знали су и наши преци, иако су само један извор енергије користили. Искључиво дрво, кога је било надохват руке, свуда око њих у шумама. За зиму би га секли и сушили у топлијим данима, на време слагали цепанице. Најчешће буковину ложили на огњишту (касније у какав шпорет или камин), за потпалу употребљавали боров луч. Зимска сезона умела је бити дуга, али огревним дрветом нису оскудевали.
Зиме у топлој брвнари
Било је тада неписано правило да људи са села зими највише времена проводе у кући. Стазе завејане, домаћинства раштркана, снег голем, мраз стегао. Где ће тада планинац, који у свом домаћинству привређује, него са својима у топлој брвнари. Изађе понекад напоље и оде до штале да нахрани и напоји стоку, направи пртину да се прође кроз имање, сврати до сушаре да прегледа месо, унесе дрва за грејање.
Зимске дане мушкарци би обично проводили у ручној изради дрвених судова, алатки, бурића, земљаног посуђа, а жене уз разбој за ткање, с плетивом, припремом оброка… Увече су сви раније ишли на спавање (да уштеде на грејању и осветљењу), рано ујутро устајали. Већином здрави, у устаљеном животу без стреса и јурњаве.
У „Старом селу”
Кад се ступи у највећу музејску кућу брвнару, главно домаћинство „Старог села”, посетиоца дочека давнашње огњиште с ватром, бакрачем, веригама (ланцем). Имало је некад у зимским данима вишеструку намену: не само да се на ватри скува јело у земљаним лонцима, него и да осветли просторију, топлином загреје брвнару, а у домаћинствима без сушаре да се на диму осуши месо окачено о кровне греде.
Бели лук као „антибиотик”
Бели лук се у планинским селима у то време сматрао главним „антибиотиком”, а кисели купус (уз водњику, народно пиће које се с јесени прави од дивљег воћа у изворској води) најбољом одбраном од прехлада. Купус се по Лучиндану киселио у великим дрвеним кацама, а на трпезу износио већ око Светог Николе.
