Kako pregurati zimu u zdravlju
Veštine, znanja i umeća naših predaka koji su opstajali u udaljenim selima predstavljeni su s mnogo predmeta u muzeju u Sirogojnu, a jela iz davnih vremena mogu se i u ovo doba probati u muzejskoj krčmi
Domaćinstva bez struje i kupatila, bez zagrejanih radijatora, mobilne mreže, TV signala... Niotkud frižidera da čuvaju namirnice, dućana ni na puškomet, za vitamine i lekove čeljad ne znaju.
A zime duge, ledene, kuće im do vrata snegom danima zavejane. Oni se, ipak, pametno i umereno hrane, mirno žive i toplo oblače, te zdravi izlaze iz hladne sezone, uz narodno umeće koje ih uči vekovima.
Ta veština naših predaka, teško primenljiva u savremenom dobu, predstavljena je pojedinostima stalne muzejske postavke u Muzeju „Staro selo” u Sirogojnu.
Ognjište, lonci i beli luk
Zlatiborski kraj neguje narodnu tradiciju, ne samo u graditeljstvu nego i u načinu života, nastojeći da se iz prošlosti sačuva ono što vredi. Upravo je to misija ovog muzeja, koji nizom sadržaja i programa seća na znanja, umeća, veštine, nepisana pravila opstanka ljudi u udaljenim selima uglavnom u oskudici.
Hrana se natenane spremala na tihoj vatri ognjišta: kuvao pasulj, kupus, krompir, sa suvim mesom, ako ga je imalo, a u vrelom pepelu pekli pogača i proja u crepulji. Kačamak (od belog brdskog kukuruza „osmaka”) kuvao se na ognjištu iznad vatre u bakraču zakačenom za verige, da ga skuvanog istovremeno jedu svi članovi porodice. Začinjavali su ga sirom, kajmakom, preprženom slaninom, a u posne dane sirćetom i belim lukom.
Imućniji domaćini su oko Mitrovdana, kad zahladni, pripremali posek za zimu, obično sušili svinjsko meso u pršute, slanine, kobasice, čvarke. Prvi put su ovo suvo meso pred ukućane iznosili na Božić, a štedljivo seckali i jeli tokom cele zime. S namerom da opstane sve do leta i zahtevnijih poljskih radova, kada je trebalo dobro nahraniti kopače, kosače, orače...
A pošto nije bilo frižidera, uvijale su se pršute i slanine u lanene krpe ili kakav papir i potom zaranjale u žito čuvano u ambarima. Tu su odolevale do vrelih dana (neretko i do novog posečenja) zaštićene od spoljnih uticaja. Verovalo se u narodu da zdravlje uz ovu jaku hranu bolje odoleva kad mraz stegne i zima zagudi.
Stara jela iz davnih vremena mogu se u „Starom selu” i u ovo doba probati u muzejskoj krčmi. Spremljena na tradicionalan način, a gostima ovde svakodnevno nude razne gibanice, heljdopitu, sir, kajmak, pršutu, pogačice od crnog brašna, pasulj prebranac, jagnjeću sarmicu, pečenje... Uz ta jela služe narodna pića: vodnjiku, čajeve od domaćih trava, rakije, prirodne sokove.
Što se tiče odevanja u hladnim danima, žene su svoju veštinu odvajkada koristile za izradu odevnih predmeta od vune za sve ukućane. Pošto nisu imale gde šta da kupe, same su obavljale ceo proces: od šišanja ovaca, pranja, češljanja i grebenanja vune, preko predenja i prepredanja vlakana do ručne izrade vunenih džempera, kapa, rukavica, čarapa, šalova... Takva odeća bila je u ledene dane spas za gorštake, a tradicija izrade rukotvorina od vune, iskazana umećem pletilja tokom prošlog stoleća, pronela je ime sela Sirogojna širom sveta.
Da nema zime bez dobrog grejanja znali su i naši preci, iako su samo jedan izvor energije koristili. Isključivo drvo, koga je bilo nadohvat ruke, svuda oko njih u šumama. Za zimu bi ga sekli i sušili u toplijim danima, na vreme slagali cepanice. Najčešće bukovinu ložili na ognjištu (kasnije u kakav šporet ili kamin), za potpalu upotrebljavali borov luč. Zimska sezona umela je biti duga, ali ogrevnim drvetom nisu oskudevali.
Zime u toploj brvnari
Bilo je tada nepisano pravilo da ljudi sa sela zimi najviše vremena provode u kući. Staze zavejane, domaćinstva raštrkana, sneg golem, mraz stegao. Gde će tada planinac, koji u svom domaćinstvu privređuje, nego sa svojima u toploj brvnari. Izađe ponekad napolje i ode do štale da nahrani i napoji stoku, napravi prtinu da se prođe kroz imanje, svrati do sušare da pregleda meso, unese drva za grejanje.
Zimske dane muškarci bi obično provodili u ručnoj izradi drvenih sudova, alatki, burića, zemljanog posuđa, a žene uz razboj za tkanje, s pletivom, pripremom obroka… Uveče su svi ranije išli na spavanje (da uštede na grejanju i osvetljenju), rano ujutro ustajali. Većinom zdravi, u ustaljenom životu bez stresa i jurnjave.
U „Starom selu”
Kad se stupi u najveću muzejsku kuću brvnaru, glavno domaćinstvo „Starog sela”, posetioca dočeka davnašnje ognjište s vatrom, bakračem, verigama (lancem). Imalo je nekad u zimskim danima višestruku namenu: ne samo da se na vatri skuva jelo u zemljanim loncima, nego i da osvetli prostoriju, toplinom zagreje brvnaru, a u domaćinstvima bez sušare da se na dimu osuši meso okačeno o krovne grede.
Beli luk kao „antibiotik”
Beli luk se u planinskim selima u to vreme smatrao glavnim „antibiotikom”, a kiseli kupus (uz vodnjiku, narodno piće koje se s jeseni pravi od divljeg voća u izvorskoj vodi) najboljom odbranom od prehlada. Kupus se po Lučindanu kiselio u velikim drvenim kacama, a na trpezu iznosio već oko Svetog Nikole.
