Љутња је отров за наше тело
Марина Абрамовић је позната по томе што воли публику. Она је отворена према новинарима, део њеног имиџа је тврди енглески акценат, елоквенција, природност у опхођењу
Својом појавом и делом прослављена уметница перформанса Марина Абрамовић изазива противречне реaкције, посебно у домаћем делу стручне јавности и, очекивано, у лаичкој , па се често могу чути коментари да то што ради и чиме је постигла светску славу "није уметност." Упркос свему, чињеница је да је Марина Абрамовић планетарно познато име, да њене радове поседују највећи и најзначајнији светски музеји, да њена појава и изложбе и даље изазивају велико интересовање медија и публике.
Могућност да присуствујемо њеној најновијој изложби указала се пре неколико дана у Љубљани, у простору некадашње фабрике шећера Цукрарна, галеријском простору од око 5.700 квадратних метара, у згради која има 366 прозора!
Изложба је названа Арт Витал – 12 година Улаја / Марина Абрамовић, а за датум отварања изабран је 30. новембар, рођендан оба уметника (Марина 1946, Улај 1943), а то је уједно и датум када су се 1975. године Марина и њен дугогодишњи емотивни и професионални партнер упознали. Љубљана је изабрана као место у коме је Улај живео последњих 11 година са супругом Леном Пислак, где је и преминуо 2020.
Изложба представља досад најопсежнији приказ дванаестогодишње сарадње двоје уметника: од њиховог првог перформанса Relation in Space (1976) на бијеналу у Венецији до симболичног опроштајног перформанса The Great Wall Walk (1988). Уместо строго хронолошког приступа, изложба је структурирана тематски, истичући њихов номадски начин живота и откривајући њихову личну археологију.
Изложени су неки од најпознатијих радова, тачније перформанса, овог уметничког пара, као што су Imponderabilia (1977), Relation in Movement (1977), Rest Energy (1980) – али и мање позната дела. Поред видео-документације, фотографија и предмета са њихових култних наступа, изложба у првом плану представља богату архивску грађу: комби марке „ситроен” који им је служио као дом пет година, фотографије, писма, разгледнице, личне белешке, звучне снимке, преписку са институцијама и дневнике – од којих су многи први пут представљени јавности.
Номадски живот у „ситроену”
Марина Абрамовић посебно је поносна на тај комби, односно на чињеницу да се овај артефакт нашао на љубљанској изложби. У свoјој књизи Пролазим кроз зидове описала је живот у овом аутoмобилу док су боравили у Амстердаму, а новинарима је такође испричала причу о „ситроену”:
– Када смо Улај и ја дошли у Амстердам, купили смо половни ауто и офарбали га у црно. Био је то ауто који је претходно користила француска полиција. Била је 1976. година када смо започели наше путовање и живели смо заједно у „ситроену” пет година. Имали смо мали решо (представљен је на изложби, прим. аут.), мали кревет, малог шарпланинца Албу, знала сам сваку бензинску пумпу на којој је постојао туш. Током двомесечног боравка на Сицилији сељаци су нам давали да муземо козе, давали су нам вуну да бих плела џемпере и правила сам сир пекорино...
Живели смо номадским животом. Радили смо перформансе, али наше радове још нико није куповао, били смо без новца. Био је то бескомпромисан живот: невероватна слобода, али и невероватно сиромаштво. Када смо одлучили да одемо у Аустралију 1979, међу абориџинска племена, продали смо ауто.
Неколико година касније потражио нас је Пол Шијан, тадашњи главни кустос Музеја модерне уметности, и рекао нам да тражи све важне предмете које уметници користе у перформансима за изложбу под називом Ван акције.
Нисмо имали појма где је ауто, само смо му рекли да смо га користили за један перформанс у Паризу. Попут Шерлока Холмса, кустос је шест месеци трагао за „ситроеном” и на крају га нашао у неком дворишту на југу Француске. Био је пун кокошјег измета. Све је то очишћено и наш „ситроен” се нашао у музеју у Лиону, одакле је уступљен и за ову љубљанску изложбу.
Не могу вам ни описати какав је био осећај када сам видела овај ауто, нашу кућу, наш прошли живот у тренутку. Буквално сам седела тамо и плакала данима – испричала је Марина Абрамовић.
Иако идуће године пуни 80 година, ова уметница је у пуном енергетском напону, а једна од кустоскиња изложбе Аленка Грегорич назвала ју је „ходајућом машином”. Марина Абрамовић је позната по томе што воли публику, за разлику од Улаја, ког је присуство публике често узнемиравало. Она је отворена према новинарима, део њеног имиџа је тврди енглески акценат, елоквенција, природност у опхођењу.
Када су на конференцији за новинаре колеге из Аустрије постављале питања, рекла је: „Јао, што ви Аустријанци постављате дугачка питања!”
С обзиром на то да је уз изложбу објављена књига фотографија Љубав. Мржња. Опроштај, Марина Абрамовић је испричала њихов „love story”, како су текле све те фазе у односу са Улајем, како су почињала њихова писма. Из приложених веома интимних докумената и преписке видимо да су се ословљавали са „мој лепак” и „мој голуждравац”.
– Улај није био лак, али је био диван. Био је харизматичан, занимљив. Био је секси. Наш живот био је у успонима и падовима и, као што видите, било је љубави, али и мржње. А онда је дошао опроштај.
Период љубави је био врло једноставан. Упознали смо се у Амстердаму 1975. на дан када смо обоје рођени. После извесног времена ја сам се вратила у Београд, а Улај у Амстердам. Онда смо одлучили да се нађемо негде на средини – у Прагу. Почели смо да живимо заједно, а онда сам се поново вратила у Београд на три месеца јер сам знала да, ако напустим земљу, напуштам све! То су била три тешка месеца, стално сам телефонирала, рачун је био огроман, па је моја мајка закључала телефон у орман! Одлучила сам да побегнем возом друге класе за Амстердам, где се већ налазио Улај. Спаковала сам негативе, све што је био део мог рада и, без спаковане одеће, једноставно сам побегла. Моја мајка је звала полицију, они су је питали колико имам година. Када је рекла да имам 29, рекли су нешто у стилу да имају пречег посла!
Ако ме питате за период после љубави, ту смо комуницирали преко адвоката.
После раскида, након перформанса Шетња Великим зидом (1988) Марина Абрамовић одлази у Индију на медитацију, на опоравак од емотивног лома и, пошто je љутња „oтров за наше тело”, одлучује се за опроштај.
Перформанси које су Марина и Улај изводили били су драстични, болни, бавили су се границама издржљивости људског тела.
Тешки почеци
На изложби су, између осталих, представљени видео-снимци перформанса Imponderabilia, који је први пут изведен 1977. у Болоњи, а познат је и овдашњој публици са изложбе Чистач у Музеју савремене уметности у Београду 2019. Марина и Улај стоје наги један наспрам другог, а посетиоци пролазе између њих. Публици у Љубљани представљена је и стрела употребљена у чувеном перформансу Енергија мировања, који је изведен у Националној галерији Ирске у Даблину (Rest energy, 1980), а у којем су двоје уметника окренути једно према другом, при чему Улај циља стрелом затегнутом на луку право у Марину, неколико центиметара од њеног срца. Ово је перформанс у коме су оба уметника у стању напетости и који траје десетак минута, а доживели су га као вечност. У перформансу ААА-ААА Марина и Улај урлају једно на друго, избацују агресију док их глас не изда.
Једна од ретко виђених инсталација је Рођенданска соба. Ту је постављен кревет, два стола на којима су храна и пиће. То је сценографија перформанса који су Марина и Улај извели поводом једног од својих заједничких рођендана. Они су спавали у кревету, а гости су били у тој соби, јели, пили... Марина је открила да она није могла да заспи, а Улај је успео.
У плану је било и да се изложе ципеле које су Марина и Улај носили током шетње Кинеским зидом, али с обзиром на то да Улајеве нису сачуване, Марина је одустала од идеје да буду изложене само њене.
На вођењу кроз изложбу приређеном за новинаре уочи отварања двоје младих уметника Катарина Стегнар и Примож Безјак извели су перформанс A Similar Illusion.
Одговарајући на питања новинара, Марина Абрамовић је говорила о почецима седамдесетих година у Југославији, када су уметници пролазили кроз рестрикције, цензуру, лоше критике.
– Свака генерација има различите проблеме са којима мора да се суочи. Најважније је да се не плашите никога и ничега. Друго, не обраћајте пажњу шта људи говоре. Следите своје срце и будите храбри – казала је прослављена уметница.
Рекла је да мрзи прошлост и да размишља шта је било пре. А у словенској природи је да смо носталгични према свему и увек се на нешто жалимо.
–Знате, прошлост се десила, сећање се десило. Писала сам дневнике, књиге, правили смо перформансе. И ево, дали смо вам на увид све што смо могли. Увек сам веровала да када тело умре, умире физичко тело, али енергија никада заправо не умире, што је научно и доказано. Зато се надам да је ова Улајева енергија ту око нас у универзуму – рекла је Марина Абрамовић.
Новинаре је занимала и мање више позната прича о три сахране Марине Абрамовић, односно о идеји да ће након смрти уметнице бити три гроба, у три града у којима је најдуже живела. У Београду, Амстердаму и Њујорку.
„Моје тело ће лежати у једном од њих, али нико неће знати у којем. Не желим да ико носи црнину на мом погребу. Сви треба да се обуку у веселе боје и да препричавају све моје вицеве-добре, лоше и грозне”, рекла је уметница.
Поред Аленке Грегорич, уметничке директорке Галерије Цукрарна, изложбу је радила и Фелиситас Тун-Хоенштајн, професорка на Академији ликовних уметности у Бечу, у сарадњи са Фондацијом Улај (Лена Пислак) и Архивом Марине Абрамовић (Сидни Фишман).
Изложба траје до 3. маја 2026. године.
