Ljutnja je otrov za naše telo

Svojom pojavom i delom proslavljena umetnica performansa Marina Abramović izaziva protivrečne reakcije, posebno u domaćem delu stručne javnosti i, očekivano, u laičkoj , pa se često mogu čuti komentari da to što radi i čime je postigla svetsku slavu "nije umetnost." Uprkos svemu, činjenica je da je Marina Abramović planetarno poznato ime, da njene radove poseduju najveći i najznačajniji svetski muzeji, da njena pojava i izložbe i dalje izazivaju veliko interesovanje medija i publike.

Mogućnost da prisustvujemo njenoj najnovijoj izložbi ukazala se pre nekoliko dana u Ljubljani, u prostoru nekadašnje fabrike šećera Cukrarna, galerijskom prostoru od oko 5.700 kvadratnih metara, u zgradi koja ima 366 prozora!

Izložba je nazvana Art Vital – 12 godina Ulaja / Marina Abramović, a za datum otvaranja izabran je 30. novembar, rođendan oba umetnika (Marina 1946, Ulaj 1943), a to je ujedno i datum kada su se 1975. godine Marina i njen dugogodišnji emotivni i profesionalni partner upoznali. Ljubljana je izabrana kao mesto u kome je Ulaj živeo poslednjih 11 godina sa suprugom Lenom Pislak,  gde je i preminuo 2020.

Izložba predstavlja dosad najopsežniji prikaz dvanaestogodišnje saradnje dvoje umetnika: od njihovog prvog performansa Relation in Space (1976) na bijenalu u Veneciji do simboličnog oproštajnog performansa The Great Wall Walk (1988). Umesto strogo hronološkog pristupa, izložba je strukturirana tematski, ističući njihov nomadski način života i otkrivajući njihovu ličnu arheologiju.

Izloženi su neki od najpoznatijih radova, tačnije performansa, ovog umetničkog para, kao što su Imponderabilia (1977), Relation in Movement (1977), Rest Energy (1980) – ali i manje poznata dela. Pored video-dokumentacije, fotografija i predmeta sa njihovih kultnih nastupa, izložba u prvom planu predstavlja bogatu arhivsku građu: kombi marke „sitroen” koji im je služio kao dom pet godina, fotografije, pisma, razglednice, lične beleške, zvučne snimke, prepisku sa institucijama i dnevnike – od kojih su mnogi prvi put predstavljeni javnosti.

Nomadski život u „sitroenu”

Marina Abramović posebno je ponosna na taj kombi, odnosno na činjenicu da se ovaj artefakt našao na ljubljanskoj izložbi. U svojoj knjizi Prolazim kroz zidove opisala je život u ovom automobilu dok su boravili u Amsterdamu, a novinarima je takođe ispričala priču o „sitroenu”:

– Kada smo Ulaj i ja došli u Amsterdam, kupili smo polovni auto i ofarbali ga u crno. Bio je to auto koji je prethodno koristila francuska policija. Bila je 1976. godina kada smo započeli naše putovanje i živeli smo zajedno u „sitroenu” pet godina. Imali smo mali rešo (predstavljen je na izložbi, prim. aut.), mali krevet, malog šarplaninca Albu, znala sam svaku benzinsku pumpu na kojoj je postojao tuš. Tokom dvomesečnog boravka na Siciliji seljaci su nam davali da muzemo koze, davali su nam vunu da bih plela džempere i pravila sam sir pekorino...

Živeli smo nomadskim životom. Radili smo performanse, ali naše radove još niko nije kupovao, bili smo bez novca. Bio je to beskompromisan život: neverovatna sloboda, ali i neverovatno siromaštvo. Kada smo odlučili da odemo u Australiju 1979, među aboridžinska plemena, prodali smo auto.

Nekoliko godina kasnije potražio nas je Pol Šijan, tadašnji glavni kustos Muzeja moderne umetnosti, i rekao nam da traži sve važne predmete koje umetnici koriste u performansima za izložbu pod nazivom Van akcije.

Nismo imali pojma gde je auto, samo smo mu rekli da smo ga koristili za jedan performans u Parizu. Poput Šerloka Holmsa, kustos je šest meseci tragao za „sitroenom” i na kraju ga našao u nekom dvorištu na jugu Francuske. Bio je pun kokošjeg izmeta. Sve je to očišćeno i naš „sitroen” se našao u muzeju u Lionu, odakle je ustupljen i za ovu ljubljansku izložbu.

Ne mogu vam ni opisati kakav je bio osećaj kada sam videla ovaj auto, našu kuću, naš prošli život u trenutku. Bukvalno sam sedela tamo i plakala danima – ispričala je Marina Abramović.

Iako iduće godine puni 80 godina, ova umetnica je u punom energetskom naponu, a jedna od kustoskinja izložbe Alenka Gregorič nazvala ju je „hodajućom mašinom”. Marina Abramović je poznata po tome što voli publiku, za razliku od Ulaja, kog je prisustvo publike često uznemiravalo. Ona je otvorena prema novinarima, deo njenog imidža je tvrdi engleski akcenat, elokvencija, prirodnost u ophođenju.

Kada su na konferenciji za novinare kolege iz Austrije postavljale pitanja, rekla je: „Jao, što vi Austrijanci postavljate dugačka pitanja!”

S obzirom na to da je uz izložbu objavljena knjiga fotografija Ljubav. Mržnja. Oproštaj, Marina Abramović je ispričala njihov „love story”, kako su tekle sve te faze u odnosu sa Ulajem, kako su počinjala njihova pisma. Iz priloženih veoma intimnih dokumenata i prepiske vidimo da su se oslovljavali sa „moj lepak” i „moj goluždravac”.

– Ulaj nije bio lak, ali je bio divan. Bio je harizmatičan, zanimljiv. Bio je seksi. Naš život bio je u usponima i padovima i, kao što vidite, bilo je ljubavi, ali i mržnje. A onda je došao oproštaj.

Period ljubavi je bio vrlo jednostavan. Upoznali smo se u Amsterdamu 1975. na dan kada smo oboje rođeni. Posle izvesnog vremena ja sam se vratila u Beograd, a Ulaj u Amsterdam. Onda smo odlučili da se nađemo negde na sredini – u Pragu. Počeli smo da živimo zajedno, a onda sam se ponovo vratila u Beograd na tri meseca jer sam znala da, ako napustim zemlju, napuštam sve! To su bila tri teška meseca, stalno sam telefonirala, račun je bio ogroman, pa je moja majka zaključala telefon u orman! Odlučila sam da pobegnem vozom druge klase za Amsterdam, gde se već nalazio Ulaj. Spakovala sam negative, sve što je bio deo mog rada i, bez spakovane odeće, jednostavno sam pobegla. Moja majka je zvala policiju, oni su je pitali koliko imam godina. Kada je rekla da imam 29, rekli su nešto u stilu da imaju prečeg posla!

Ako me pitate za period posle ljubavi, tu smo komunicirali preko advokata.

Posle raskida, nakon performansa Šetnja Velikim zidom (1988) Marina Abramović odlazi u Indiju na meditaciju, na oporavak od emotivnog loma i, pošto je ljutnja „otrov za naše telo”, odlučuje se za oproštaj.

Performansi koje su Marina i Ulaj izvodili bili su drastični, bolni, bavili su se granicama izdržljivosti ljudskog tela.

Teški počeci

Na izložbi su, između ostalih, predstavljeni video-snimci performansa Imponderabilia, koji je prvi put izveden 1977. u Bolonji, a poznat je i ovdašnjoj publici sa izložbe Čistač u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu 2019. Marina i Ulaj stoje nagi jedan naspram drugog, a posetioci prolaze između njih. Publici u Ljubljani predstavljena je i strela upotrebljena u čuvenom performansu Energija mirovanja, koji je izveden u Nacionalnoj galeriji Irske u Dablinu (Rest energy, 1980), a u kojem su dvoje umetnika okrenuti jedno prema drugom, pri čemu Ulaj cilja strelom zategnutom na luku pravo u Marinu, nekoliko centimetara od njenog srca. Ovo je performans u kome su oba umetnika u stanju napetosti i koji traje desetak minuta, a doživeli su ga kao večnost. U performansu AAA-AAA Marina i Ulaj urlaju jedno na drugo, izbacuju agresiju dok ih glas ne izda.

Jedna od retko viđenih instalacija je Rođendanska soba. Tu je postavljen krevet, dva stola na kojima su hrana i piće. To je scenografija performansa koji su Marina i Ulaj izveli povodom jednog od svojih zajedničkih rođendana. Oni su spavali u krevetu, a gosti su bili u toj sobi, jeli, pili... Marina je otkrila da ona nije mogla da zaspi, a Ulaj je uspeo.

U planu je bilo i da se izlože cipele koje su Marina i Ulaj nosili tokom šetnje Kineskim zidom, ali s obzirom na to da Ulajeve nisu sačuvane, Marina je odustala od ideje da budu izložene samo njene.

Na vođenju kroz izložbu priređenom za novinare uoči otvaranja dvoje mladih umetnika Katarina Stegnar i Primož Bezjak izveli su performans A Similar Illusion.

Odgovarajući na pitanja novinara, Marina Abramović je govorila o počecima sedamdesetih godina u Jugoslaviji, kada su umetnici prolazili kroz restrikcije, cenzuru, loše kritike.

– Svaka generacija ima različite probleme sa kojima mora da se suoči. Najvažnije je da se ne plašite nikoga i ničega. Drugo, ne obraćajte pažnju šta ljudi govore. Sledite svoje srce i budite hrabri – kazala je proslavljena umetnica.

Rekla je da mrzi prošlost i da razmišlja šta je bilo pre. A u slovenskoj prirodi je da smo nostalgični prema svemu i uvek se na nešto žalimo.

–Znate, prošlost se desila, sećanje se desilo. Pisala sam dnevnike, knjige, pravili smo performanse. I evo, dali smo vam na uvid sve što smo mogli. Uvek sam verovala da kada telo umre, umire fizičko telo, ali energija nikada zapravo ne umire, što je naučno i dokazano. Zato se nadam da je ova Ulajeva energija tu oko nas u univerzumu – rekla je Marina Abramović.

Novinare je zanimala i manje više poznata priča o tri sahrane Marine Abramović, odnosno o ideji da će nakon smrti umetnice biti tri groba, u tri grada u kojima je najduže živela. U Beogradu, Amsterdamu i Njujorku.

„Moje telo će ležati u jednom od njih, ali niko neće znati u kojem. Ne želim da iko nosi crninu na mom pogrebu. Svi treba da se obuku u vesele boje i da prepričavaju  sve moje viceve-dobre, loše i grozne”, rekla je umetnica.

Pored Alenke Gregorič, umetničke direktorke Galerije Cukrarna, izložbu je radila i Felisitas Tun-Hoenštajn, profesorka na Akademiji likovnih umetnosti u Beču, u saradnji sa Fondacijom Ulaj (Lena Pislak) i Arhivom Marine Abramović (Sidni Fišman).

Izložba traje do 3. maja 2026. godine.