Група као огледало

У данашњици која је усмерена на ефективност и успешност мерену тиме колико зарађујемо, поседујемо, како изгледамо, у времену у којем се ослањамо на самодовољност – групна терапија делује као заборављена лековита вештина заједништва, каже психотерапеуткиња Бојана Милосављевић.

Још је Ирвин Јалом описао искуства клијената с групних сеанси као „добродошлицу у људски свет”, подсећа она. Важан значај групе као „извора олакшања” долази из сазнања да смо „сви у истом сосу” или да „туга воли друштво”. На групној психотерапији не можеш да сакријеш оно што јеси. И када ћутиш, када се осмехујеш, мењаш тему, група све види – као огледало које не уме да лаже. А свако ћутање је порука. „Драгоценост психотерапијских група огледа се у томе да свако доноси своју причу, а и постајемо сведоци туђе. Људи су од велике помоћи једни другима у процесу групне психотерапије, јер делећи сличне проблеме дајемо подршку, наду, предлоге и разумевање”, каже ова психотерапеуткиња и поручује још:

Мале невидљиве везе

„У групи се стварају мале, невидљиве везе. Тишине између нас имају своју тежину, погледи постају додири. Људи који су били потпуни странци почињу да осећају једни друге. И у том процесу свако од нас полако спушта свој оклоп, и то не зато што треба, већ зато што више не мора да га носи. Безбедно окружење терапијске групе је кључно за, рецимо, корективно проживљавање породичних конфликата. Теме које нас боле добијају облик и постају подношљивије када неко други климне главом и каже ʼЗнам како се осећаш’. У једној таквој искуственој групи, седећи у кругу, учим и ја као терапеут и као члан. Кад неко говори, препознајем делове себе које сам заборавила. Кад ја говорим, чујем како мој глас другачије одјекује кад је прихваћен.

Учим и да поштујем границе, своје и туђе. Многи од нас не знају како да ћуте и да само слушају, а да не оду далеко од својих мисли које ће на овој терапији најзад озвучити и дати им важност када дође на њих ред.”

Осим ових једноставних вештина које се успут могу научити, каже Милосављевићева, оно што чини терапијску групу вредном су повратне информације које добијамо од других чланова. Имитативно понашање је, такође, карактеристично за групне терапије. Није ретко да чланови мало по мало опробају понашање других чланова или терапеута, а онда га одбаце као неодговарајуће. Овај процес је важан јер када утврдимо шта нисмо, за корак смо ближи ономе што јесмо.

Психотерапеути су више пута писали о значају повезивања мајке и детета као примарне групе у најранијем детињству, а неки истичу како природно као људска врста нагињемо групама. Сматрају да је припадање за то кључна мотивација и важна људска потреба.

„Као терапеут, посматрам динамику групе, а као учесник, осећам њену снагу. И сваки пут ме изнова подсети да промену не покреће теорија, већ храброст да седимо заједно, у истом простору, са својим слабостима. Оно што добијамо у процесу групне терапије су објективнија слика и представљање своје унутрашње личности. Она нам омогућава да сазнамо да ли нас други виде као напету особу или топлу, заводљиву, огорчену, арогантну, суздржану, сервилну, надмену...”

Разумети обрасце понашања

Други ефекат, по њој, јесте боље разумевање својих образаца понашања, као што су, на пример, навика да се стално такмичимо, да се повезујемо с мушким или женским члановима групе, да смо цинични када неко говори о односу са својим родитељима, да често каснимо на терапију и слично. Трећи и последњи ниво у овом процесу је мотивациони увид у то шта радимо другим људима и с другим људима.

„Као терапеут видим како се људи у групи мењају пред очима других. А као члан, знам колико је тешко први пут проговорити. Тај тренутак кад неко први пут изговори оно што га највише боли обично је и тренутак када цела група направи корак напред. У групи учимо да поднесемо разлику, тишину, несавршеност. Да не морамо бити ʼдобри’ да бисмо били вољени, нити снажни да бисмо били прихваћени.

Терапијска група није само простор лечења, већ и мала заједница у којој се поново учи поверење. Група нас учи да лечење није индивидуалан подвиг, већ заједнички чин и да понекад, да бисмо чули себе, морамо да чујемо и друге”, каже наша саговорница.