Grupa kao ogledalo
U današnjici koja je usmerena na efektivnost i uspešnost merenu time koliko zarađujemo, posedujemo, kako izgledamo, u vremenu u kojem se oslanjamo na samodovoljnost – grupna terapija deluje kao zaboravljena lekovita veština zajedništva, kaže psihoterapeutkinja Bojana Milosavljević.
Još je Irvin Jalom opisao iskustva klijenata s grupnih seansi kao „dobrodošlicu u ljudski svet”, podseća ona. Važan značaj grupe kao „izvora olakšanja” dolazi iz saznanja da smo „svi u istom sosu” ili da „tuga voli društvo”. Na grupnoj psihoterapiji ne možeš da sakriješ ono što jesi. I kada ćutiš, kada se osmehuješ, menjaš temu, grupa sve vidi – kao ogledalo koje ne ume da laže. A svako ćutanje je poruka. „Dragocenost psihoterapijskih grupa ogleda se u tome da svako donosi svoju priču, a i postajemo svedoci tuđe. Ljudi su od velike pomoći jedni drugima u procesu grupne psihoterapije, jer deleći slične probleme dajemo podršku, nadu, predloge i razumevanje”, kaže ova psihoterapeutkinja i poručuje još:
Male nevidljive veze
„U grupi se stvaraju male, nevidljive veze. Tišine između nas imaju svoju težinu, pogledi postaju dodiri. Ljudi koji su bili potpuni stranci počinju da osećaju jedni druge. I u tom procesu svako od nas polako spušta svoj oklop, i to ne zato što treba, već zato što više ne mora da ga nosi. Bezbedno okruženje terapijske grupe je ključno za, recimo, korektivno proživljavanje porodičnih konflikata. Teme koje nas bole dobijaju oblik i postaju podnošljivije kada neko drugi klimne glavom i kaže ʼZnam kako se osećaš’. U jednoj takvoj iskustvenoj grupi, sedeći u krugu, učim i ja kao terapeut i kao član. Kad neko govori, prepoznajem delove sebe koje sam zaboravila. Kad ja govorim, čujem kako moj glas drugačije odjekuje kad je prihvaćen.
Učim i da poštujem granice, svoje i tuđe. Mnogi od nas ne znaju kako da ćute i da samo slušaju, a da ne odu daleko od svojih misli koje će na ovoj terapiji najzad ozvučiti i dati im važnost kada dođe na njih red.”
Osim ovih jednostavnih veština koje se usput mogu naučiti, kaže Milosavljevićeva, ono što čini terapijsku grupu vrednom su povratne informacije koje dobijamo od drugih članova. Imitativno ponašanje je, takođe, karakteristično za grupne terapije. Nije retko da članovi malo po malo oprobaju ponašanje drugih članova ili terapeuta, a onda ga odbace kao neodgovarajuće. Ovaj proces je važan jer kada utvrdimo šta nismo, za korak smo bliži onome što jesmo.
Psihoterapeuti su više puta pisali o značaju povezivanja majke i deteta kao primarne grupe u najranijem detinjstvu, a neki ističu kako prirodno kao ljudska vrsta naginjemo grupama. Smatraju da je pripadanje za to ključna motivacija i važna ljudska potreba.
„Kao terapeut, posmatram dinamiku grupe, a kao učesnik, osećam njenu snagu. I svaki put me iznova podseti da promenu ne pokreće teorija, već hrabrost da sedimo zajedno, u istom prostoru, sa svojim slabostima. Ono što dobijamo u procesu grupne terapije su objektivnija slika i predstavljanje svoje unutrašnje ličnosti. Ona nam omogućava da saznamo da li nas drugi vide kao napetu osobu ili toplu, zavodljivu, ogorčenu, arogantnu, suzdržanu, servilnu, nadmenu...”
Razumeti obrasce ponašanja
Drugi efekat, po njoj, jeste bolje razumevanje svojih obrazaca ponašanja, kao što su, na primer, navika da se stalno takmičimo, da se povezujemo s muškim ili ženskim članovima grupe, da smo cinični kada neko govori o odnosu sa svojim roditeljima, da često kasnimo na terapiju i slično. Treći i poslednji nivo u ovom procesu je motivacioni uvid u to šta radimo drugim ljudima i s drugim ljudima.
„Kao terapeut vidim kako se ljudi u grupi menjaju pred očima drugih. A kao član, znam koliko je teško prvi put progovoriti. Taj trenutak kad neko prvi put izgovori ono što ga najviše boli obično je i trenutak kada cela grupa napravi korak napred. U grupi učimo da podnesemo razliku, tišinu, nesavršenost. Da ne moramo biti ʼdobri’ da bismo bili voljeni, niti snažni da bismo bili prihvaćeni.
Terapijska grupa nije samo prostor lečenja, već i mala zajednica u kojoj se ponovo uči poverenje. Grupa nas uči da lečenje nije individualan podvig, već zajednički čin i da ponekad, da bismo čuli sebe, moramo da čujemo i druge”, kaže naša sagovornica.
