Уметнички универзум Миливоја Клепића

Није лако стићи до Подлокања на крајњем северу Баната, завученог у пазуху тромеђе Србије, Мађарске и Румуније. Пут до њега вероватно је некада био асфалтни, сада је чврсте подлоге тек у траговима. Али ваљда је толико довољно за место са, по последњем попису, мање од сто душа, па није ни село, тек можда заселак. Званично, део је месне заједнице Банатско Аранђелово, општина Нови Кнежевац.

Ово село добровољаца и колониста након Првог светског рата пре неколико година обележило је век оснивања, али археолошки налази из неолитског периода и средњег века потврђују да су овде одвајкада постојале људске насеобине.

Подлокањ би могао бити једна од бројних руралних средина које, уместо да их пољопривреда храни и развија, полако старе и гасе се, али томе се на свој специфичан начин већ више од десетак година опире мештанин Миливој Клепић Бато. Рођен у Подлокању, већину свог стваралачког и радног доба провео је ван села, послујући као галериста у Београду, путујући по свету, упознајући бројне уметнике и колеге колекционаре. Пре нешто више од деценије вратио се у свој Подлокањ, који је сада чувен управо и по ономе што је овде створио.

Мостићи, мала уметничка дела

– Осећај за лепо мораш носити у себи – казаће Клепић, док одлаже косилицу за траву. Иако загазио у осму деценију, све површине и дворишта о којима се у селу стара увек су уредно покошени и сређени. Нема у томе ништа чудно, од окућнице, па до његове галерије, све носи печат особе којој је естетика важна. Тако је и један од његових првих потеза по доласку у село био да обликује сваки од мостића, прилаза кућама преко јарка дуж сеоске улице. Сада сва домаћинства у главној улици имају мостић, мало уметничко дело до своје авлије. Свака од ових ћуприја је другачија, а обликовао их је заједно са вајаром Илијом Филиповићем.

Готово на крају села Миливој Клепић добио је на коришћење и задружни дом са пространим двориштем. Већ на први поглед јасно је да је ово необично здање. Посетиоца уз зеленило дочекују и бронзане скулптуре на деблима. Квадратни, индустријски лик магацинског здања оплеменио је јарко офарбаним жалузинама, цвећем, детаљима који привлаче да се боље истражи унутрашњост простора.

Данас је тешко дефинисати да ли је Клепић ту начинио музеј, галерију, етнолошку или природњачку збирку. Овде под истим кровом, у високом пространом приземљу, складно се претапају уметнички правци, дела различитих уметника од наиваца до највећих имена нашег сликарства, збирке препарираних птица и ситних животиња, народна грнчарија, иконе самоуких иконописаца из 18. и 19. века.

У сред свега тога, у кожној столици налик оној са филмских сетова, седи Миливој Клепић, редитељ читавог овог уметничког, етнографског и природњачког космоса.

Mораш пожелети слику

Са овим визуелним богатством равноправно може да се мери његово животно иксуство, сусрети са уметницима које препричава. Тако Клепић прича да је озбиљан галеријски посао пре више од четири деценије започео продајом дела Саве Шумановића. Без обзира на то, каже, не може новац да те води у трговини уметнинама.

– Када су ти уметничка дела, уметничке слике посао, ту не може само да се говори о трговини. Мораш осећати нешто, мораш пожелети слику, задржати је неко време код себе, а онда је пустити код других – каже Клепић.

Када се око ненавикнуто на оволико обиље напокон смири идући од слике до слике, од предмета до предмета, препознаће сјајне радове Лазара Вујаклије, обрадоваће га сусрет са сликама Иване Станисављевић, а онда ту су и бројни радови времешног Велимира Матејића, сликара чија живост боја и потеза не открива да има више од 90 година. Значајан део приземља заузимају огромна платна Живка Гроздановића Гере, његова дела као настала на размеђи сна о рају и апокалипсе.

Високи простор магацина Миливој Клепић разломио је спратовима, где је сместио библиотеку, у једном делу послагао је предмете од грнчарије из народне традиције – ћупови, тестије, зделе. То је збирка коју је до 1968. године сакупљао наш сликар Александар Томашевић, а потом је Клепић откупио од наследника.

Иконе сликара наиваца

Посебно је одвојио и иконе, настале руком сликара наиваца из 18. и 19. века. Послагао их је тако да на златне ореоле светаца пада мека светлост са западних прозора и сада као да читав простор у којем су некада складиштени кукуруз и прекрупа зрачи посебном атмосфером.

И као потпуно изненађење уз њих су савремена дела нашег сликара Гергеља Уркома, који је из најјужнијег мађарског насеља Скореновца, отишао да ради у Лондону, али редовно свраћа код свог пријатеља Бате. Међу ретким приватним предметима издваја се неколико графика малог формата урађених са истанчаним осећајем – то су цртежи самог домаћина који је изгледа, како је успешно завршио своје педагошко образовање, могао и да се отисне у свет уметности.

– То сам сликао башту на крају моје куће – објашњава.

У Подлокањ се не свраћа случајно, или узгред, мора постојати разлог. Када је стварао своју галерију и музеј, Миливој Бато Клепић имао је на уму идеју о месту у које ће долазити љубитељи уметности, ђаци, студенти. Ипак, таквих је данас мало, али његови посетиоци и даље су пријатељи уметници који имају своје место у овом јединственом дому колекционарске и стваралачке страсти.