Umetnički univerzum Milivoja Klepića
U prostranom prizemlju nekadašnjeg zadružnog doma skladno se pretapaju umetnički pravci, dela različitih umetnika, zbirke prepariranih ptica i sitnih životinja, narodna grnčarija, ikone samoukih ikonopisaca iz 18. i 19. veka
Nije lako stići do Podlokanja na krajnjem severu Banata, zavučenog u pazuhu tromeđe Srbije, Mađarske i Rumunije. Put do njega verovatno je nekada bio asfaltni, sada je čvrste podloge tek u tragovima. Ali valjda je toliko dovoljno za mesto sa, po poslednjem popisu, manje od sto duša, pa nije ni selo, tek možda zaselak. Zvanično, deo je mesne zajednice Banatsko Aranđelovo, opština Novi Kneževac.
Ovo selo dobrovoljaca i kolonista nakon Prvog svetskog rata pre nekoliko godina obeležilo je vek osnivanja, ali arheološki nalazi iz neolitskog perioda i srednjeg veka potvrđuju da su ovde odvajkada postojale ljudske naseobine.
Podlokanj bi mogao biti jedna od brojnih ruralnih sredina koje, umesto da ih poljoprivreda hrani i razvija, polako stare i gase se, ali tome se na svoj specifičan način već više od desetak godina opire meštanin Milivoj Klepić Bato. Rođen u Podlokanju, većinu svog stvaralačkog i radnog doba proveo je van sela, poslujući kao galerista u Beogradu, putujući po svetu, upoznajući brojne umetnike i kolege kolekcionare. Pre nešto više od decenije vratio se u svoj Podlokanj, koji je sada čuven upravo i po onome što je ovde stvorio.
Mostići, mala umetnička dela
– Osećaj za lepo moraš nositi u sebi – kazaće Klepić, dok odlaže kosilicu za travu. Iako zagazio u osmu deceniju, sve površine i dvorišta o kojima se u selu stara uvek su uredno pokošeni i sređeni. Nema u tome ništa čudno, od okućnice, pa do njegove galerije, sve nosi pečat osobe kojoj je estetika važna. Tako je i jedan od njegovih prvih poteza po dolasku u selo bio da oblikuje svaki od mostića, prilaza kućama preko jarka duž seoske ulice. Sada sva domaćinstva u glavnoj ulici imaju mostić, malo umetničko delo do svoje avlije. Svaka od ovih ćuprija je drugačija, a oblikovao ih je zajedno sa vajarom Ilijom Filipovićem.
Gotovo na kraju sela Milivoj Klepić dobio je na korišćenje i zadružni dom sa prostranim dvorištem. Već na prvi pogled jasno je da je ovo neobično zdanje. Posetioca uz zelenilo dočekuju i bronzane skulpture na deblima. Kvadratni, industrijski lik magacinskog zdanja oplemenio je jarko ofarbanim žaluzinama, cvećem, detaljima koji privlače da se bolje istraži unutrašnjost prostora.
Danas je teško definisati da li je Klepić tu načinio muzej, galeriju, etnološku ili prirodnjačku zbirku. Ovde pod istim krovom, u visokom prostranom prizemlju, skladno se pretapaju umetnički pravci, dela različitih umetnika od naivaca do najvećih imena našeg slikarstva, zbirke prepariranih ptica i sitnih životinja, narodna grnčarija, ikone samoukih ikonopisaca iz 18. i 19. veka.
U sred svega toga, u kožnoj stolici nalik onoj sa filmskih setova, sedi Milivoj Klepić, reditelj čitavog ovog umetničkog, etnografskog i prirodnjačkog kosmosa.
Moraš poželeti sliku
Sa ovim vizuelnim bogatstvom ravnopravno može da se meri njegovo životno iksustvo, susreti sa umetnicima koje prepričava. Tako Klepić priča da je ozbiljan galerijski posao pre više od četiri decenije započeo prodajom dela Save Šumanovića. Bez obzira na to, kaže, ne može novac da te vodi u trgovini umetninama.
– Kada su ti umetnička dela, umetničke slike posao, tu ne može samo da se govori o trgovini. Moraš osećati nešto, moraš poželeti sliku, zadržati je neko vreme kod sebe, a onda je pustiti kod drugih – kaže Klepić.
Kada se oko nenaviknuto na ovoliko obilje napokon smiri idući od slike do slike, od predmeta do predmeta, prepoznaće sjajne radove Lazara Vujaklije, obradovaće ga susret sa slikama Ivane Stanisavljević, a onda tu su i brojni radovi vremešnog Velimira Matejića, slikara čija živost boja i poteza ne otkriva da ima više od 90 godina. Značajan deo prizemlja zauzimaju ogromna platna Živka Grozdanovića Gere, njegova dela kao nastala na razmeđi sna o raju i apokalipse.
Visoki prostor magacina Milivoj Klepić razlomio je spratovima, gde je smestio biblioteku, u jednom delu poslagao je predmete od grnčarije iz narodne tradicije – ćupovi, testije, zdele. To je zbirka koju je do 1968. godine sakupljao naš slikar Aleksandar Tomašević, a potom je Klepić otkupio od naslednika.
Ikone slikara naivaca
Posebno je odvojio i ikone, nastale rukom slikara naivaca iz 18. i 19. veka. Poslagao ih je tako da na zlatne oreole svetaca pada meka svetlost sa zapadnih prozora i sada kao da čitav prostor u kojem su nekada skladišteni kukuruz i prekrupa zrači posebnom atmosferom.
I kao potpuno iznenađenje uz njih su savremena dela našeg slikara Gergelja Urkoma, koji je iz najjužnijeg mađarskog naselja Skorenovca, otišao da radi u Londonu, ali redovno svraća kod svog prijatelja Bate. Među retkim privatnim predmetima izdvaja se nekoliko grafika malog formata urađenih sa istančanim osećajem – to su crteži samog domaćina koji je izgleda, kako je uspešno završio svoje pedagoško obrazovanje, mogao i da se otisne u svet umetnosti.
– To sam slikao baštu na kraju moje kuće – objašnjava.
U Podlokanj se ne svraća slučajno, ili uzgred, mora postojati razlog. Kada je stvarao svoju galeriju i muzej, Milivoj Bato Klepić imao je na umu ideju o mestu u koje će dolaziti ljubitelji umetnosti, đaci, studenti. Ipak, takvih je danas malo, ali njegovi posetioci i dalje su prijatelji umetnici koji imaju svoje mesto u ovom jedinstvenom domu kolekcionarske i stvaralačke strasti.
