Бити дописник је лепо и изазовно

Публика ће опростити неспретност, али никада неће незанимљивост, тврди Братислав Илић, један од најпознатијих дописника Прве телевизије. Kаријеру je почео на ТВ Лесковац, 1999. године.

Убрзо су стигне понуде да буде дописник Радија Б92 и ТВ Студио Б... Последњих година је Илић дописника Прве телевизије, покрива Јабланички и Пчињски округ, Лесковац, Власотинце, Лебане, Медвеђу, Врање, Владичин Хан, Бујановац и Прешево. Дан је за њега прекратак.

Пре две године пратио је Самит ОЕБС-а у Скопљу...

– На Самиту ОЕБС-а је први пут дошао руски министар спољних послава, Сергеј Лавров, са сарадницима, након агресије Русије на Украјину  – каже наш саговорник. – Велико обезбеђење. Нико од новинара нема приступ у дворану где се одржава састанак. Ја промашим просторију где су новинари и уђем у подрум, где је ложионица. Мајстор који ту ради види да сам се изгубио. Спроведе ме кроз неке лавиринте и без контроле уведе у главну салу, где за неколико минута почиње састанак. Сакријем мирофон испод стола, где пише Србија и кренем да снимам телефоном Марију Захарову, Лаврова и Аналену Бербок. У том моменту долази Ивица Дачић и сав у шоку ме пита: „Одакле ти овде“? Само сам рекао: „Увео ме ложач, али не знам како се зове“.

– Бити дописник је лепо и тешко. Изазовно. Стално си у покрету, понекад је опасно, али никада није досадно – додаје. – Сваки дан је другачији. Најважније је да вам људи верују. Да их увек саслушате, иако можда не можете много да помогнете. Кад завршите причу, није ту крај. Не смете да затворите врата за собом и заборавите оне са којима сте разговарали.

Две године је са сниматељом Далибором Митићем-Митом пратио мигранте од Грчке до Прешева. Заједно су били и током короне.

– Од аута смо направили гарсоњеру – наставља Илић. – Све смо имали у малом пежоу, од маски, рукавица, малих акумулатора за пуњење лап топова, инстант кафе до торбе са гардеробом. Улазили смо у домове код болесних и у црвену зону лесковачке болнице са директором Небојшом Димитријевићем. Сећам се његових речи на улазним вратима: „Ја треба и морам а ви како хоћете. И мени је ту место, рекао сам, боље да град остане без новинара него без директора, мало вас има. И прође корона, а наш народ на Косову и Метохији поново на мукама. Приче из српских енклава, блокаде на северу Косова, страх деце од терора, истрајност српских домаћина који чувају своја огњишта, све то даје снагу да радиш још више. Онда наставиш са репортажама о људима у напуштеним крајевима по снегу, киши, сунцу. Такав је живот репортера.

Зашто се определио за новинарство?

– Прве „новинарске задатке“ добио сам у основној школи, у новинарској секцији. Моји наставници били су одушевљени како састављам теме, а за то био је најзаслужнији деда Анђелко који ме је научио колико је важно читати. У тим младим годинама читао сам од дневних новина до класика и забрањених романа. Деда ми је говорио: „Синко, материјално богатство за час оде на добош, али оно што имаш у глави нико не може да ти узме“.

Уписао је и апсолвирао факултет Ветеринарске медицине у Београду, јер за његове родитеље новинарство није озбиљан посао, с тим звањем може да се заради само за воду. Ипак, током студија наставио је да пише, каже, помало за студентске листове. И даље је добијао похвале. Наглашава да је као средњошколац а касније и као студент уживао док је гледао „Караван“ Милана Ковачевића, који је поставио стандарде како мора за телевизију да се ради. Све је код Ковачевића било занимљиво. Сећа се Дневника, који су водили Горан Милић и Михајло Ковач, могао је десет пута да чита текст Богдана Тирнанића, Александра Тијанића, Драгана Јовановића. И када су дошле награде на разним конкурсима више није било повратка.

Братислав Илић је најсрећнији ако су људи око њега задовољни. Каже воли да се смеје, а када је тешко мисли о нечему што је лепо. 

– Да би био добар репортер-новинар мораш пре сваког снимања вести, прилога, репортаже да се присетиш како си и даље неук и да мораш да будеш још бољи. Стално да учиш. Имао сам срећу да неколико година учим од Џима Фиша (ББЦ), Владе Мареша, Небојше Спајића. И сад „крадем“ од колега неке делиће, детаље, јер увек постоји нешто одлично код сваког ко предано ради свој посао.

За четири године, колико ради рубрику „Обична, необична места“ нанизао је 218 прича. Памти свако место које је посетио, од Вражјег камена, преко српске Провансе са пољем лаванде, задужбина краља Милутина по Балкану, села Сервие (Србија) у Грчкој, православних манастира у Албанији до највећих српских светиња на Косову и Метохији.

– Искрено „убије ме“ када извештавам о трагедијама, несрећама. Можда не умем то да сакријем. Заправо, још увек не знам да ли треба новинар да сакрије емоције у тим тренуцима. Нека гледаоци суде. Знам да после тога сатима седим, гледам у даљину и постављам увек исто питање – зашто је кренуло по злу?

У новинарском послу, вели, да би се пребродило оно тешко посебно је важно имати подршку породице.

– Имам ту срећу да ме син Димитрије, студент медицине, подржава још од основне школе. Не заостаје ни супруга Сунчица, али знају да буду оштри критичари и да ми држе „предавања“, како је нешто могло боље – каже кроз смех. – Додуше, не тако често. И свих ових поменутих прича не би било да уз мене није тим Прве телевизије и ТВ Б92. Прави професионалци, скромне и искрене колеге.

Током две и по деценије, за извештавање и репортаже Братислав Илић је добио двадесет три домаће и међународне награде на разним фестивалима. Најпоноснији је на Сретењски орден, који је добио 2021. године.

– Био сам пресрећан. Изашао сам са доделе, запалио цигарету и сетио се мојих родитеља који су говорили „да новинарство није озбиљан посао“. Доживели су да мој новинарски рад буде признат – рекао је Братислав Илић.