Biti dopisnik je lepo i izazovno

Publika će oprostiti nespretnost, ali nikada neće nezanimljivost, tvrdi Bratislav Ilić, jedan od najpoznatijih dopisnika Prve televizije. Karijeru je počeo na TV Leskovac, 1999. godine.

Ubrzo su stigne ponude da bude dopisnik Radija B92 i TV Studio B... Poslednjih godina je Ilić dopisnika Prve televizije, pokriva Jablanički i Pčinjski okrug, Leskovac, Vlasotince, Lebane, Medveđu, Vranje, Vladičin Han, Bujanovac i Preševo. Dan je za njega prekratak.

Pre dve godine pratio je Samit OEBS-a u Skoplju...

– Na Samitu OEBS-a je prvi put došao ruski ministar spoljnih poslava, Sergej Lavrov, sa saradnicima, nakon agresije Rusije na Ukrajinu  – kaže naš sagovornik. – Veliko obezbeđenje. Niko od novinara nema pristup u dvoranu gde se održava sastanak. Ja promašim prostoriju gde su novinari i uđem u podrum, gde je ložionica. Majstor koji tu radi vidi da sam se izgubio. Sprovede me kroz neke lavirinte i bez kontrole uvede u glavnu salu, gde za nekoliko minuta počinje sastanak. Sakrijem mirofon ispod stola, gde piše Srbija i krenem da snimam telefonom Mariju Zaharovu, Lavrova i Analenu Berbok. U tom momentu dolazi Ivica Dačić i sav u šoku me pita: „Odakle ti ovde“? Samo sam rekao: „Uveo me ložač, ali ne znam kako se zove“.

– Biti dopisnik je lepo i teško. Izazovno. Stalno si u pokretu, ponekad je opasno, ali nikada nije dosadno – dodaje. – Svaki dan je drugačiji. Najvažnije je da vam ljudi veruju. Da ih uvek saslušate, iako možda ne možete mnogo da pomognete. Kad završite priču, nije tu kraj. Ne smete da zatvorite vrata za sobom i zaboravite one sa kojima ste razgovarali.

Dve godine je sa snimateljom Daliborom Mitićem-Mitom pratio migrante od Grčke do Preševa. Zajedno su bili i tokom korone.

– Od auta smo napravili garsonjeru – nastavlja Ilić. – Sve smo imali u malom pežou, od maski, rukavica, malih akumulatora za punjenje lap topova, instant kafe do torbe sa garderobom. Ulazili smo u domove kod bolesnih i u crvenu zonu leskovačke bolnice sa direktorom Nebojšom Dimitrijevićem. Sećam se njegovih reči na ulaznim vratima: „Ja treba i moram a vi kako hoćete. I meni je tu mesto, rekao sam, bolje da grad ostane bez novinara nego bez direktora, malo vas ima. I prođe korona, a naš narod na Kosovu i Metohiji ponovo na mukama. Priče iz srpskih enklava, blokade na severu Kosova, strah dece od terora, istrajnost srpskih domaćina koji čuvaju svoja ognjišta, sve to daje snagu da radiš još više. Onda nastaviš sa reportažama o ljudima u napuštenim krajevima po snegu, kiši, suncu. Takav je život reportera.

Zašto se opredelio za novinarstvo?

– Prve „novinarske zadatke“ dobio sam u osnovnoj školi, u novinarskoj sekciji. Moji nastavnici bili su oduševljeni kako sastavljam teme, a za to bio je najzaslužniji deda Anđelko koji me je naučio koliko je važno čitati. U tim mladim godinama čitao sam od dnevnih novina do klasika i zabranjenih romana. Deda mi je govorio: „Sinko, materijalno bogatstvo za čas ode na doboš, ali ono što imaš u glavi niko ne može da ti uzme“.

Upisao je i apsolvirao fakultet Veterinarske medicine u Beogradu, jer za njegove roditelje novinarstvo nije ozbiljan posao, s tim zvanjem može da se zaradi samo za vodu. Ipak, tokom studija nastavio je da piše, kaže, pomalo za studentske listove. I dalje je dobijao pohvale. Naglašava da je kao srednjoškolac a kasnije i kao student uživao dok je gledao „Karavan“ Milana Kovačevića, koji je postavio standarde kako mora za televiziju da se radi. Sve je kod Kovačevića bilo zanimljivo. Seća se Dnevnika, koji su vodili Goran Milić i Mihajlo Kovač, mogao je deset puta da čita tekst Bogdana Tirnanića, Aleksandra Tijanića, Dragana Jovanovića. I kada su došle nagrade na raznim konkursima više nije bilo povratka.

Bratislav Ilić je najsrećniji ako su ljudi oko njega zadovoljni. Kaže voli da se smeje, a kada je teško misli o nečemu što je lepo. 

– Da bi bio dobar reporter-novinar moraš pre svakog snimanja vesti, priloga, reportaže da se prisetiš kako si i dalje neuk i da moraš da budeš još bolji. Stalno da učiš. Imao sam sreću da nekoliko godina učim od Džima Fiša (BBC), Vlade Mareša, Nebojše Spajića. I sad „kradem“ od kolega neke deliće, detalje, jer uvek postoji nešto odlično kod svakog ko predano radi svoj posao.

Za četiri godine, koliko radi rubriku „Obična, neobična mesta“ nanizao je 218 priča. Pamti svako mesto koje je posetio, od Vražjeg kamena, preko srpske Provanse sa poljem lavande, zadužbina kralja Milutina po Balkanu, sela Servie (Srbija) u Grčkoj, pravoslavnih manastira u Albaniji do najvećih srpskih svetinja na Kosovu i Metohiji.

– Iskreno „ubije me“ kada izveštavam o tragedijama, nesrećama. Možda ne umem to da sakrijem. Zapravo, još uvek ne znam da li treba novinar da sakrije emocije u tim trenucima. Neka gledaoci sude. Znam da posle toga satima sedim, gledam u daljinu i postavljam uvek isto pitanje – zašto je krenulo po zlu?

U novinarskom poslu, veli, da bi se prebrodilo ono teško posebno je važno imati podršku porodice.

– Imam tu sreću da me sin Dimitrije, student medicine, podržava još od osnovne škole. Ne zaostaje ni supruga Sunčica, ali znaju da budu oštri kritičari i da mi drže „predavanja“, kako je nešto moglo bolje – kaže kroz smeh. – Doduše, ne tako često. I svih ovih pomenutih priča ne bi bilo da uz mene nije tim Prve televizije i TV B92. Pravi profesionalci, skromne i iskrene kolege.

Tokom dve i po decenije, za izveštavanje i reportaže Bratislav Ilić je dobio dvadeset tri domaće i međunarodne nagrade na raznim festivalima. Najponosniji je na Sretenjski orden, koji je dobio 2021. godine.

– Bio sam presrećan. Izašao sam sa dodele, zapalio cigaretu i setio se mojih roditelja koji su govorili „da novinarstvo nije ozbiljan posao“. Doživeli su da moj novinarski rad bude priznat – rekao je Bratislav Ilić.