Ванземаљци су ближе него што претпостављамо
Патуљаста планета Церес, која се налази између Марса и Јупитера, могла би да подржи живот
Нове студије показују да највећи објекат у астероидном појасу између Марса и Јупитера, патуљаста планета Церес, можда није био само космичка занимљивост, већ свет са потенцијалом да подржи ванземаљски живот. Иако данас Церес представља ледену и слану пустош, истраживачи су открили да је пре неколико милијарди година могао да буде дом за микроорганизме.
Истраживање објављено у Science Advances потврђује постојање хемијског извора енергије на Цересу, који би могао да „нахрани“ живот. Подаци прикупљени током мисије НАСА свемирског брода Dawn, који је боравио у орбити Цереса између 2015. и 2018. године, открили су светле рефлективне мрље на површини – остатке соли настале из древних, подземних сланих вода.
Испод леденог покривача налази се сада замрзнути подземни океан, у коме су откривене и органске молекуле – угљенични градивни блокови живота, пише Њујорк пост.
Церес је највеће тело у унутрашњем делу Сунчевог система и заузима око трећину укупне масе свих астероида.
Откивен је 1801. године и дуго је сматран планетом, затим астероидом, а данас има статус патуљасте планете.
Његова просечна удаљеност од Сунца је око 414 милиона километара (2,77 астрономске јединице). Обилази Сунце једном у 4,6 година, док му је сопствени дан веома кратак – траје око 9 сати.
Гозба за микробе
Тим на челу са Семом Курвилом са Државног универзитета у Аризони, симулирао је унутрашњу структуру Цереса током милијарди година и закључио да је унутрашња радиоактивна топлота могла да подстакне хидротермалне процесе. На Земљи, слична окружења – попут дубокоморских хидротермалних отвора – представљају праве „ресторане“ са хемијском енергијом за микроорганизме.
„Када се врела вода из унутрашњости планете помеша са океаном, то често представља праву гозбу за микробе. Ако бисмо могли да утврдимо да ли је Цересеов подземни океан имао прилив хидротермалних течности у прошлости, импликације би могле да буду огромне“, објашњава Курвил.
За разлику од Јупитеровог сателита Европе или Сатурновог Енцеладуса, Церес више није геолошки активан. Његова унутрашња топлота је нестала, а преостала течност је концентрисана у сланој води испод леда. Површинске температуре достижу – 62,8 степена Целзијуса, што чини проналазак живих организама данас мало вероватним.
Патуљаста планета Церес емитује и млазеве водене паре са своје ледене површине. У јануару 2014. године, опсерваторија Хершел је открила млазеве паре који избијају из региона средњих географских ширина ове планете, док се део њене ледене коре благо загрева док се приближава Сунцу. Ови изливи воде – еквивалентни око 10²⁶ молекула у секунди – указују на активност сличну криовулкану или сублимацију изложеног леда, нешто необично за тело астероидног појаса.
Церес није једини свет овог типа. Патуљасте планете, ледени месеци и астероиди могли су у прошлости да пружају сличне услове за живот. По мишљењу Курвила и његовог тима, овакви „скромни светови“ могли су бити најраспрострањенији тип настањивог окружења у раној историји Сунчевог система.
Другим речима, микроскопски ванземаљски живот можда је био ближи него што смо икада мислили – не светлосним годинама далеко, већ у домету наших будућих истраживања.
