Vanzemaljci su bliže nego što pretpostavljamo
Patuljasta planeta Ceres, koja se nalazi između Marsa i Jupitera, mogla bi da podrži život
Nove studije pokazuju da najveći objekat u asteroidnom pojasu između Marsa i Jupitera, patuljasta planeta Ceres, možda nije bio samo kosmička zanimljivost, već svet sa potencijalom da podrži vanzemaljski život. Iako danas Ceres predstavlja ledenu i slanu pustoš, istraživači su otkrili da je pre nekoliko milijardi godina mogao da bude dom za mikroorganizme.
Istraživanje objavljeno u Science Advances potvrđuje postojanje hemijskog izvora energije na Ceresu, koji bi mogao da „nahrani“ život. Podaci prikupljeni tokom misije NASA svemirskog broda Dawn, koji je boravio u orbiti Ceresa između 2015. i 2018. godine, otkrili su svetle reflektivne mrlje na površini – ostatke soli nastale iz drevnih, podzemnih slanih voda.
Ispod ledenog pokrivača nalazi se sada zamrznuti podzemni okean, u kome su otkrivene i organske molekule – ugljenični gradivni blokovi života, piše Njujork post.
Ceres je najveće telo u unutrašnjem delu Sunčevog sistema i zauzima oko trećinu ukupne mase svih asteroida.
Otkiven je 1801. godine i dugo je smatran planetom, zatim asteroidom, a danas ima status patuljaste planete.
Njegova prosečna udaljenost od Sunca je oko 414 miliona kilometara (2,77 astronomske jedinice). Obilazi Sunce jednom u 4,6 godina, dok mu je sopstveni dan veoma kratak – traje oko 9 sati.
Gozba za mikrobe
Tim na čelu sa Semom Kurvilom sa Državnog univerziteta u Arizoni, simulirao je unutrašnju strukturu Ceresa tokom milijardi godina i zaključio da je unutrašnja radioaktivna toplota mogla da podstakne hidrotermalne procese. Na Zemlji, slična okruženja – poput dubokomorskih hidrotermalnih otvora – predstavljaju prave „restorane“ sa hemijskom energijom za mikroorganizme.
„Kada se vrela voda iz unutrašnjosti planete pomeša sa okeanom, to često predstavlja pravu gozbu za mikrobe. Ako bismo mogli da utvrdimo da li je Cereseov podzemni okean imao priliv hidrotermalnih tečnosti u prošlosti, implikacije bi mogle da budu ogromne“, objašnjava Kurvil.
Za razliku od Jupiterovog satelita Evrope ili Saturnovog Enceladusa, Ceres više nije geološki aktivan. Njegova unutrašnja toplota je nestala, a preostala tečnost je koncentrisana u slanoj vodi ispod leda. Površinske temperature dostižu – 62,8 stepena Celzijusa, što čini pronalazak živih organizama danas malo verovatnim.
Patuljasta planeta Ceres emituje i mlazeve vodene pare sa svoje ledene površine. U januaru 2014. godine, opservatorija Heršel je otkrila mlazeve pare koji izbijaju iz regiona srednjih geografskih širina ove planete, dok se deo njene ledene kore blago zagreva dok se približava Suncu. Ovi izlivi vode – ekvivalentni oko 10²⁶ molekula u sekundi – ukazuju na aktivnost sličnu kriovulkanu ili sublimaciju izloženog leda, nešto neobično za telo asteroidnog pojasa.
Ceres nije jedini svet ovog tipa. Patuljaste planete, ledeni meseci i asteroidi mogli su u prošlosti da pružaju slične uslove za život. Po mišljenju Kurvila i njegovog tima, ovakvi „skromni svetovi“ mogli su biti najrasprostranjeniji tip nastanjivog okruženja u ranoj istoriji Sunčevog sistema.
Drugim rečima, mikroskopski vanzemaljski život možda je bio bliži nego što smo ikada mislili – ne svetlosnim godinama daleko, već u dometu naših budućih istraživanja.
