Децу учи животу у природи

Неки малишани овог врелог јула у шуму у приградско београдско насеље нису побегли од врућина, већ да се окушају у једној прилично заборављеној вештини: преживљавању у природи, уз помоћ разних вештина и своје снаге.

Већ три године педагог Зоран Раковић организује радионице – и зими и лети – у којима деца проводе време у природи, учећи како да се снађу у природи, али и како да се играју и друже. Зато Раковића можете позвати на телефон до девет ујутру или касније предвече. У јулу једнодневни кампови трају од ујутру до увече, осмишљене су три туре по пет дана, радним данима, али ако се детету свиди, може да борави колико хоће.

Упрљани и насмејани

– И сваке године је интересовање веће, мада, наравно, не могу да кажем да се људи „боре” за место у кампу, али задовољан сам како овај програм иде. Деца гаравих лица, с рукама упрљаним од земље и од ложења ватре, с белезима на коленима, уживају, а и родитељи се изненаде кад их виде такве. Такви су какви су, нисмо их чистили, али су насмејани – искрен је наш саговорник.

Питамо како је дошао на идеју да за градску децу организује кампове у шумама? Каже да је дошао у Београд пре десет година, мада је пре тога у главном граду живео и студирао (рођен је у Панчеву, али животни пут родитеља који су били просветни радници одвео га је у ужички крај где је провео већину живота). Открива да је у зрелим годинама размислио чиме би желео да се бави и потражио посао у духу кинеске пословице „ради нешто што волиш, па нећеш осетити да радиш”.

– Спојио сам љубав према природи и деци. Схватио сам да у Београду нико то не ради на тај начин. Има хиљаде фирми које се баве организовањем разних садржаја који деци попуњавају време, али сам схватио да их нико не води у природу и ја сам кренуо с камповима. Немамо столове, клупе, уђемо у шуму… и ту смо – каже наш саговорник, који је завршио Вишу педагошку школу, а одувек је посвећен природи.

Додаје да је дигитализација покренула нешто у главама људи, да се врате природи.

– На наше кампове децу доводе родитељи који су се већ освестили и који и сами воле природу, бораве пуно у њој. Волим да кажем како је моја клијентела образованија од мене и с њима је веома лепо сарађивати. Кад се неко дете мало посекло на неку гранчицу, нема драме... Уболо се на трн, испрљало се, панталоне су се поцепале. Никада нисмо имали приговор – наставља Раковић.

И како каже, у камповима се деца не играју „иде маца око тебе, пази да те не огребе...”:

– Форсирамо неке вештине и знања, па и то како да деца користе ножиће, везују чворове, праве склоништа.

У групи су малишани од шест, седам година до 12, 13 година, што је горња граница. Кампови се не одржавају увек на истом месту, али, рецимо, три од пет кампова се одрже у Степином лугу, у највећој шуми у Београду. У групи буде од 10 до 30 деце, тада се она поделе у три-четири групе.

Тако су организовали више од 150 разноразних радионица. Неке су базичне: како се пали ватра у природи, основна употреба ножа – додаје да је било хиљаде деце и ниједно се није посекло, јер је прошло обуку. Деци Раковић говори да оно што је мобилни у граду, то је нож у шуми... Ипак, питамо да ли у наше дигитално доба стварно треба да знамо како да запалимо ватру у шуми.

– Наравно, те вештине нису данас у првом плану, али нико не зна какав га тренутак у животу чека. Добро је да зна где ће наћи воду, како да запали ватру, да зна да се попне на дрво, да направи нешто. Некада то значи буквално живот – одговара он.

Наш саговорник признаје да је у почетку превише форсирао стицање разних вештина и знања за преживљавање у природи, али је онда схватио да је овој деци социјализација много већи проблем и да је на томе потребно више порадити.

– Највише волим да пустим децу да између радионица, на паузама, сами себи нешто организују. Подједнако ми је важно да видим да нешто праве на земљи, да се пењу на дрвеће, праве склониште, друже се.

Лепо је од њега чути да градска деца издрже цео дан у шуми, на ливади, у природи, да нема плакања и тражења да иду кући. – Родитељи су препознали да би њиховој деци дан у кампу у шуми могао пријати, па се то не дешава.

Ни пролетње кише, па ни хладнији јесењи дани нису разлог за отказивање кампова.

– Ружно време је прави тренутак да деца проведу у природи.

Имамо цираде, надстрешнице испод којих се дружимо. Београдска деца нису доживела ни мрак, ни кишу у шуми, и тај тренутак када пада јака киша за многе је незабораван. Јесмо под цирадом, али је природа тада сасвим другачија: блато, мокро је, али деци, невероватно, то остави највећи утисак. Наравно, када је лоше време дуже, не изводимо децу – каже наш саговорник.

За неодлучне родитеље и оне који сумњају да њихово дете може да издржи цео дан у природи, он има поруку: да у камп доведу малишане бесплатно, на пробу, на један дан, па ако буде проблема, позваће их телефоном одмах да дођу по дете.

Зелено, волим те зелено

На крају Раковић нама поставља питање да ли знамо зашто је зелена боја важна и зашто смирује ум, душу и тело.

– Некада је зелена боја човеку значила спас: значила је воду, животиње, односно храну, дрвеће, тј. заклон… Зелена боја је на средини спектра и ми, људи, тако је најбоље видимо. Они старији међу нама памте да су некада зидови у домовима здравља или у школама били обојени зеленом масном фарбом у висини очију. То је било малтене законом прописано, а сада смо заборавили колико боравак у зеленој шуми смирује – стиже нам одговор.

Уз мобилни сакривени иза грма

Неизбежно је питање да ли током боравка у кампу дете са собом носи мобилни телефон?

– Ово је доба када је немогуће да дете нема мобилни телефон, али имамо договор да се они не укључују на пола сата или на сат у кампу или пред крај. Старији умеју да се сакрију иза грма и укључе мобилни. А онда им појаснимо да смо у шуми, у кампу, управо да би се ресетовали од свих електронских справа – одговара Раковић.

И дивљи и „свилени”

Зоран Раковић је права особа коју можемо питати каква су нам деца узраста од шест, седам година до првих тинејџерских дана у односу на старије генерације. Да ли су свилена, килава или међу њима има и малих „дивљака”?

– Свака генерација је све мање отпорна на бол, на жеђ, на глад... Нисам само ја приметио, већ и по неким истраживањима, свака генерација је ментално слабија од претходне. Међутим, ова деца могу да издрже цео дан на ваздуху, у шуми, јер у камп долазе деца која то желе. Неко дете је физички спремније од другог. Већина те деце већ има неко искуство боравка у природи, многи су већ камповали с родитељима или су ишли на планинарење. Ретко нам стижу деца која су од зеленила видела само паркић у центру Београда – каже наш саговорник.

Још једну занимљивост Раковић дели с нама: открио је да неки од најбогатијих људи у Београду кампују. Иако себи могу да приуште и најскупљи хотел на Хавајима, одлучују се, каже, за кампове у Грчкој, у којима нема буке и пијанки, већ мир и уживање у природи.