Decu uči životu u prirodi

Neki mališani ovog vrelog jula u šumu u prigradsko beogradsko naselje nisu pobegli od vrućina, već da se okušaju u jednoj prilično zaboravljenoj veštini: preživljavanju u prirodi, uz pomoć raznih veština i svoje snage.

Već tri godine pedagog Zoran Raković organizuje radionice – i zimi i leti – u kojima deca provode vreme u prirodi, učeći kako da se snađu u prirodi, ali i kako da se igraju i druže. Zato Rakovića možete pozvati na telefon do devet ujutru ili kasnije predveče. U julu jednodnevni kampovi traju od ujutru do uveče, osmišljene su tri ture po pet dana, radnim danima, ali ako se detetu svidi, može da boravi koliko hoće.

Uprljani i nasmejani

– I svake godine je interesovanje veće, mada, naravno, ne mogu da kažem da se ljudi „bore” za mesto u kampu, ali zadovoljan sam kako ovaj program ide. Deca garavih lica, s rukama uprljanim od zemlje i od loženja vatre, s belezima na kolenima, uživaju, a i roditelji se iznenade kad ih vide takve. Takvi su kakvi su, nismo ih čistili, ali su nasmejani – iskren je naš sagovornik.

Pitamo kako je došao na ideju da za gradsku decu organizuje kampove u šumama? Kaže da je došao u Beograd pre deset godina, mada je pre toga u glavnom gradu živeo i studirao (rođen je u Pančevu, ali životni put roditelja koji su bili prosvetni radnici odveo ga je u užički kraj gde je proveo većinu života). Otkriva da je u zrelim godinama razmislio čime bi želeo da se bavi i potražio posao u duhu kineske poslovice „radi nešto što voliš, pa nećeš osetiti da radiš”.

– Spojio sam ljubav prema prirodi i deci. Shvatio sam da u Beogradu niko to ne radi na taj način. Ima hiljade firmi koje se bave organizovanjem raznih sadržaja koji deci popunjavaju vreme, ali sam shvatio da ih niko ne vodi u prirodu i ja sam krenuo s kampovima. Nemamo stolove, klupe, uđemo u šumu… i tu smo – kaže naš sagovornik, koji je završio Višu pedagošku školu, a oduvek je posvećen prirodi.

Dodaje da je digitalizacija pokrenula nešto u glavama ljudi, da se vrate prirodi.

– Na naše kampove decu dovode roditelji koji su se već osvestili i koji i sami vole prirodu, borave puno u njoj. Volim da kažem kako je moja klijentela obrazovanija od mene i s njima je veoma lepo sarađivati. Kad se neko dete malo poseklo na neku grančicu, nema drame... Ubolo se na trn, isprljalo se, pantalone su se pocepale. Nikada nismo imali prigovor – nastavlja Raković.

I kako kaže, u kampovima se deca ne igraju „ide maca oko tebe, pazi da te ne ogrebe...”:

– Forsiramo neke veštine i znanja, pa i to kako da deca koriste nožiće, vezuju čvorove, prave skloništa.

U grupi su mališani od šest, sedam godina do 12, 13 godina, što je gornja granica. Kampovi se ne održavaju uvek na istom mestu, ali, recimo, tri od pet kampova se održe u Stepinom lugu, u najvećoj šumi u Beogradu. U grupi bude od 10 do 30 dece, tada se ona podele u tri-četiri grupe.

Tako su organizovali više od 150 raznoraznih radionica. Neke su bazične: kako se pali vatra u prirodi, osnovna upotreba noža – dodaje da je bilo hiljade dece i nijedno se nije poseklo, jer je prošlo obuku. Deci Raković govori da ono što je mobilni u gradu, to je nož u šumi... Ipak, pitamo da li u naše digitalno doba stvarno treba da znamo kako da zapalimo vatru u šumi.

– Naravno, te veštine nisu danas u prvom planu, ali niko ne zna kakav ga trenutak u životu čeka. Dobro je da zna gde će naći vodu, kako da zapali vatru, da zna da se popne na drvo, da napravi nešto. Nekada to znači bukvalno život – odgovara on.

Naš sagovornik priznaje da je u početku previše forsirao sticanje raznih veština i znanja za preživljavanje u prirodi, ali je onda shvatio da je ovoj deci socijalizacija mnogo veći problem i da je na tome potrebno više poraditi.

– Najviše volim da pustim decu da između radionica, na pauzama, sami sebi nešto organizuju. Podjednako mi je važno da vidim da nešto prave na zemlji, da se penju na drveće, prave sklonište, druže se.

Lepo je od njega čuti da gradska deca izdrže ceo dan u šumi, na livadi, u prirodi, da nema plakanja i traženja da idu kući. – Roditelji su prepoznali da bi njihovoj deci dan u kampu u šumi mogao prijati, pa se to ne dešava.

Ni proletnje kiše, pa ni hladniji jesenji dani nisu razlog za otkazivanje kampova.

– Ružno vreme je pravi trenutak da deca provedu u prirodi.

Imamo cirade, nadstrešnice ispod kojih se družimo. Beogradska deca nisu doživela ni mrak, ni kišu u šumi, i taj trenutak kada pada jaka kiša za mnoge je nezaboravan. Jesmo pod ciradom, ali je priroda tada sasvim drugačija: blato, mokro je, ali deci, neverovatno, to ostavi najveći utisak. Naravno, kada je loše vreme duže, ne izvodimo decu – kaže naš sagovornik.

Za neodlučne roditelje i one koji sumnjaju da njihovo dete može da izdrži ceo dan u prirodi, on ima poruku: da u kamp dovedu mališane besplatno, na probu, na jedan dan, pa ako bude problema, pozvaće ih telefonom odmah da dođu po dete.

Zeleno, volim te zeleno

Na kraju Raković nama postavlja pitanje da li znamo zašto je zelena boja važna i zašto smiruje um, dušu i telo.

– Nekada je zelena boja čoveku značila spas: značila je vodu, životinje, odnosno hranu, drveće, tj. zaklon… Zelena boja je na sredini spektra i mi, ljudi, tako je najbolje vidimo. Oni stariji među nama pamte da su nekada zidovi u domovima zdravlja ili u školama bili obojeni zelenom masnom farbom u visini očiju. To je bilo maltene zakonom propisano, a sada smo zaboravili koliko boravak u zelenoj šumi smiruje – stiže nam odgovor.

Uz mobilni sakriveni iza grma

Neizbežno je pitanje da li tokom boravka u kampu dete sa sobom nosi mobilni telefon?

– Ovo je doba kada je nemoguće da dete nema mobilni telefon, ali imamo dogovor da se oni ne uključuju na pola sata ili na sat u kampu ili pred kraj. Stariji umeju da se sakriju iza grma i uključe mobilni. A onda im pojasnimo da smo u šumi, u kampu, upravo da bi se resetovali od svih elektronskih sprava – odgovara Raković.

I divlji i „svileni”

Zoran Raković je prava osoba koju možemo pitati kakva su nam deca uzrasta od šest, sedam godina do prvih tinejdžerskih dana u odnosu na starije generacije. Da li su svilena, kilava ili među njima ima i malih „divljaka”?

– Svaka generacija je sve manje otporna na bol, na žeđ, na glad... Nisam samo ja primetio, već i po nekim istraživanjima, svaka generacija je mentalno slabija od prethodne. Međutim, ova deca mogu da izdrže ceo dan na vazduhu, u šumi, jer u kamp dolaze deca koja to žele. Neko dete je fizički spremnije od drugog. Većina te dece već ima neko iskustvo boravka u prirodi, mnogi su već kampovali s roditeljima ili su išli na planinarenje. Retko nam stižu deca koja su od zelenila videla samo parkić u centru Beograda – kaže naš sagovornik.

Još jednu zanimljivost Raković deli s nama: otkrio je da neki od najbogatijih ljudi u Beogradu kampuju. Iako sebi mogu da priušte i najskuplji hotel na Havajima, odlučuju se, kaže, za kampove u Grčkoj, u kojima nema buke i pijanki, već mir i uživanje u prirodi.