Између враџбина и лека
Почела је сезона сакупљања лековитог биља којем неки људи придају чудотворне моћи
Сакупљањем лековитог биља у Србији бави сe око пет хиљада становника. Сматра се да на нашој територији расте седамсто лековитих врста, док се у промету налази тек трећина. Лековито биље је, казаће многи ботаничари и фармацеути, неискоришћена шанса, посебно у брдско-планинским, неразвијеним пределима.
У Сокобањи и Ртњу ревносно чувају успомену на савете чувеног професора и академика Јована Туцакова, који је говорио да се у теренском раду и непосредном контакту с природом крију драгоцена сазнања.
Већ 31 годину овде се организује вишедневна манифестација „Биљобер” у којој учествују и ботаничари и фармаколози, али и почетници који би желели да се посвете сакупљању племенитих врста флоре, а до сада нису имали прилику да то науче. Ове године почетком јула поново ће се пешачити високим стазама Ртња и видиковцима како би се што више научило о драгоценом биљном свету некада и неправедно потцењеном.
Веровање у моћ лека
– Погрешна је, а код нас често протурана теза, да се лековитим биљем лече сиромашни, или народи ниже здравствене културе. Напротив, употреба лековитог биља и препарата на бази биља пре свега у превенцији болести, али и у терапији неких хроничних, па чак и акутних стања одлика је високе здравствене свести и мудре социјалне политике – истиче фармацеут мр Славољуб Тасић.
Када се говори о лековитом биљу, зађе се и у митове, легенде о чудесним излечењима, које се преносе с колена на колено. Ту је измешано и божанско и космичко, и научници, шарлатани, варалице и пророци. И то траје вековима јер, како народ каже, болесник се и за сламку хвата, он жуди и верује у моћ лека који добија.
– Званична медицина данас прихвата неке лекове на бази лековитог биља, у неким случајевима је скептична, а негде категорична да нема оправдања за употребу. Његову употребу прати двојство које се креће од потпуног непризнавања и невере до потпуног уважавања и слепог веровања, од магијског и враџбинског до клинички потврђеног. Стога је задатак свих нас који се биљкама бавимо да обичном човеку пружимо праву информацију. Да стручњаци, пре свега фармацеути и лекари, приближе свет биљака и на популаран начин укажу на његово место у терапији. Препознати одређену врсту, упознати њено станиште, знати који део убрати, када, како – то је пракса, која се не учи у кабинету и лабораторији – каже Славољуб Тасић.
Наш саговорник истиче да је дружење с колегама фармацеутима, ботаничарима, планинарима и еколозима по планинским пропланцима и шумама увек прелепо искуство. Али некако су му у сећању понајвише остали ентузијасти и заљубљеници који су у свет биљака ушли из неких других професија. Њих се понајчешће сети. И врло често их везује са одређене пределе, чак за одређене биљке. Помиње Данијела Винцека, економисту и планинара, алпинисту и заљубљеника у биљке који га је увео у свет црногорских планина. Милутина–Мићу Прашчевића из Брезојевице код Плава с којим је прокрстарио Проклетије уживајући у прелепим, често суровим пределима и упознајући његову чаробну флору. Или, Небојшу Станојевића из Сокобање и његових 30 година неуморног ангажовања у организацији „Биљобера”, која покрива обронке Ртња, Девице и Озрена.
Само помоћно или превентивно средство
Да ли повратак природи и природним ресурсима постаје све актуелнија тема, посебно када је реч о примени лековитог и ароматичног биља као сировине у фармацеутској и козметичкој индустрији?
– Биље се за лечење користило од памтивека, а данас доживљава свој процват. Међутим, да би нам биљке били савезници морамо објективно сагледати њихову праву вредност. Јер, оне су и даље најчешће само помоћно или превентивно средство у лечењу болести. И због тога фитотерапија није алтернатива, већ комплементарна официјелној медицини. Лично мислим да је највећа снага фитотерапије, лековитог биља и самим тим биљних чајева и фитопрепарата у превентиви и у случајевима почетних стадијума неких болести – закључује наш разговор мр Славољуб Тасић.
Чај за сваки дан
Чајеве благог деловања, као што су нана, камилица, мајчина душица, или ртањски чај можемо пити свакодневно, уместо воде, као благотворне напитке које освежавају и тонизирају наш организам.
Одређене чајне мешавине можемо пити као превентиву настанку обољења, посебно у случајевима када нагињемо одређеној болести. Особе које имају, на пример, вредности шећера у крви на горњој граници, могу да пију младе избојке боровнице, лист дуда, пасуљевину. За оне склоне високом холестеролу, препоручује се артичока.
Чајеви су код неких хроничних поремећаја веома ефикасни. Рецимо мајчин лист или крушина код хроничних опстипација. Валеријана (одољен) и матичњак су благи седативи, хајдучка трава и боквица користе се против различитих упала.
– Коначно, чајеве и препарате од биља користимо као адјувантну, тј. додатну терапију класичним лековима. И ту већ залазимо у деликатну област када лекар и фитотерапеут морају да блиско сарађују, да су упознати са стањем болесника и да му предложе најбољу терапију – савети су мр Тасића.
„Биљoбер” у Сокобањи
Они који желе да почну с изучавањима биљног света није згорег да први корак учине баш на манифестацији „Биљобер” у Сокобањи од 4. до 7. Јула, где ће им у свакодневном пешачењу водичи и едукатори бити професор Бојан Златковић (ботаничар) и Славољуб Тасић (фармацеут).
Полазници уче како да биљку препознају, како се прави хербаријум, који део се сакупља, у које време... Акценат је увек на оним биљним врстама који су лековите, отровне, зачинске, или интересантне из неког другог разлога. Уз честа понављања и разговор, на овај начин се презентује стотинак различитих биљака. Уколико су неке од врста ретке, заштићене, или ендемске, скреће се пажња да их не треба брати. Поподневни сати су предвиђени за кратка предавања с популарним темама у вези са лековитим биљкама. На крају манифестације предвиђен је и необавезни тест препознавања биљака.
Исплативо умеће
Сакупљање лековитог биља може да буде исплативо умеће, хоби, чак и посао, али то зависи од избора биљне врсте, приноса, начина прераде и паковања, као и канала продаје и приступа тржишту. Успех зависи умногоме и од потражње из иностранства. Према подацима Завода за заштиту природе Србије, интересовање за бројне биљке расте у последњих пет година. Тако је прошле године сакупљено 7.775 тона лековитог биља, што је више него дупло у односу на 2020. годину. Најплодоноснија је била 2023, за четвртину више него лане.
Од сезоне до сезоне дешавају се успони, али и падови, који су разлози за то?
– Разлози смањења сакупљања лековитог биља из природе могу бити и смањено интересовање и знање, јер традиционално знање о сакупљању и коришћењу лековитог биља се губи, јер млађе генерације преферирају фармацеутске препарате. Мањи пронос у вези је и с прекомерним брањем и експлоатацијом, јер интензивно и неконтролисано сакупљање појединих биљних врста доводи до њиховог угрожавања и смањења природних популација. Битан фактор чини и промена климе као што су глобално загревање, суше и екстремни климатски услови – каже Славица Стеванетић из Удружења за биљну и прехрамбену производњу.
За разлику од сакупљача постоје и произвођачи јер, како и стручњаци Привредне коморе Србије истичу, ова грана пољопривреде може бити исплатива.
Успех зависи од неколико кључних фактора: избора биљне врсте, квалитета и квантитета приноса, начина прераде и паковања, канала продаје, као и приступа тржишту.
Преко откупљивача, компанија које се код нас баве откупом или извозника, произведено лековито биље може бити продато, а најисплативије биљне врсте су камилица, жалфија, матичњак, лаванда, невен, нана, мајчина душица.
– Етерична уља и сушено биље имају вишу цену него сиров биљни материјал. Уколико се компанија бави и сушењем, прерадом, паковањем, добија се додата вредност, а самим тим и повећава зарада – каже наша саговорница.
Она подсећа да произвођачи добијају субвенције од државе у износу од 18.000 динара по хектару, као и код других култура.
Лековито биље у Србији се плантажно највише гаји у Војводини. У северној српској покрајини налази се четвртина укупних засејаних површина под овим биљем. Највеће плантаже су у селу Баваништу, на југу Баната где се гаје камилица, нана, босиљак, матичњак.
Што се тиче сакупљања биљака из природе, у Србији се највећи број сакупљача традиционално налази у планинским и брдско-руралним подручјима, где природа још није загађена и где постоји дуга традиција у коришћењу лековитог биља. Кључне регије познате по сакупљању лековитог биља су, између осталих, Златар, Пештер, Власина, Стара планина, Књажевац, Тара, Златибор.
Савет за почетнике који желе да се баве производњом лековитог биља је да почну производњу на 10 до 20 ари, с тим да иду постепено. Значи с ручним брањем и сушењем у мањој сушари, а потом се може проширити производња када се стекну искуство и услови за пласман. Ипак, треба напоменути, да у многим крајевима Србије нема довољно функционалних и професионалних сушара, посебно када је реч о мањим произвођачима који тек започињу производњу. Веће компаније имају своје сушаре које нису доступне за коришћење другим произвођачима, док неке пољопривредне задруге имају заједничке сушаре које чланови могу користити.
