Банатски Бахус
Винко Лозић је једноставан човек који нуди грожђе и жели добродошлицу. Потекао је из народа, па зато и није на некаквом постаменту, него у равни с људима који га обилазе – да се гледају у очи, каже аутор статуе, Живко Грозданић Гера
Винко Лозић је весељак, винопија, неки би рекли испичутура, бекрија и директан потомак Бахуса. Родом Вршчанин, а од 2014. године с трајном адресом у старом варошком језгру, где се из литературе преселио на главни градски Трг Св. Теодора Вршачког. Рођен је у „Милобрукама”, првом српском шаљивом годишњаку, који је Јован Стерија Поповић покренуо 1830. године у Будиму, а од тада живи у срцима својих Вршчана.
Бронзани винопија
Лик му је овековечио академски уметник Живко Грозданић, његов суграђанин.
„Идеја је била да Винко, као симбол града, поживи и у бронзи. Ја сам га видео као једноставног човека који нуди наше грожђе и каже „добро дошли”. Он је човек из народа, па зато и није на некаквом постаменту, него у равни с Вршчанима који га обилазе – да се гледају у очи. Овакав, није нека узвишена уметност, али то није ни била намера. Желео сам да ухватим дух вароши, а радио сам га по лику Тике Пауновића, глумца који је у Вршцу често играо лик Стерије. Винко је симбол градског живота, метафора града и мени је драго да је то тако”, прича за „Магазин” Грозданић.
Легендарни првак вршачког Народног позоришта „Стерија” Тихомир Тика Пауновић годинама се носио с ликом дебељушкастог Винка, заруменелих образа, уфитиљених бркова и бећарски накривљеног шешира, али није дочекао да га „открије” у бронзи. То је учинио пре деценију његов наследник, један Панчевац, Мирослав Жужић Жуле, данас пензионер, а тада глумац Атељеа 212.
„Има готово 60 лета од првог Грожђебала, светковине бербе винограда у Вршачком виногорју, од када је тај посао дивно радио глумац, сада нажалост покојни Тихомир Тика Пауновић. Када се Тика разболео, замолио је мене да ја, као такође банатски глумац, дођем и будем Винко Лозић. Ја сам то прихватио и готово две деценије тај часни и одговорни посао винопије обављао – а то није нимало лако. Треба три дана од петка до недеље попити најмање 30 до једног акова (50 литара) вина, појести не знам колико корачаји кобасица. Треба и наздрављати и притом бити трезвен, љубазан да свим људима чиним такву угодност, да им држим здравице, да им желим сваку срећу, радост и доброту”, причао је Мирослав Жужић Жуле, пригодом откривања статуе виноградару и банатском Бахусу.
О њему је исписано много реченица, али су сва настојања да се разуме Стеријин наум у грађењу лика сведена – да Винко мора бити драг људима. Он не сме бити пијанац, одрпанац, већ чист, уредан, јер за време вршачке феште „ради” и као градоначелник, онај који у та три дана чува кључеве вароши и влада Вршцем.
Домаћин Грожђебала
„Где год да уђе, све му је џабе, где год прође, свима жели добродошлицу, да уживају у грожђу и вину, да се овде заљубе и да понесу најлепше успомене из једног од најлепших градова који имамо у Војводини”, подвлачи Жужић, овенчан орденом Црвеног грозда I реда, као домаћин Бербе грожђа, увек трећег викенда у септембру.
Тада винари из Баната нуде своја вина, а мали и велики купци долазе да договарају куповине. Дегустација је обавезна, самим тим и масовна, али у господском граду на северу jужног Баната нећете видети пијаних људи, већ све фину господу која зна како се пије и да вино није само пиће, већ храна телесна и душевна. Тако, Вршчани могу попити много акова вина, а да остану учтиви и весели.
А Винко, стари бећар, командује парадом, али по обичају највише угађа својој вољи. Увек током избора за мис бербе себи изабере нову девојку. Тада заједно поздрављају Вршчане и госте бербе, с фијакера у карневалској поворци центром града, док Винко изнова одговара Вршчанима – „Питају ме када ћу се више оженити, јер имам чак 182 године, али како да се женим поред оволике лепоте”, шеретски одговара стари банатски кицош.
Уметник шпицнамета Гера
Вршчанин, академски уметник Живко Грозданић трајно је обележио домаћу уметничку и ликову сцену. Он деведесетих година прошлог века покреће и учествује у издавању магазина „Кошава”, часописа за визуелну уметност „Арт контекст”, као и у програмима Центра за визуелну културу „Конкордија” у Вршцу. Јавност га посебно памти као директора и оснивача Бијенала младих, међународне манифестације, неизбрисивог трага у савременом уметничком животу Србије у периоду од 1994. до 2005. године. Као директор Музеја савремене уметности Војводине у Новом Саду, са својим тимом продуцирао је више од 150 изложби и пројеката. Био је и власник музеја „Герамусеум” у Великом Средишту.
„Имао сам тај свој мали музеј, али су скулптуре покрадене, што може да буде и својеврсни комплимент да су „тражене”. Сада правим нову галерију, јер мислим да појединац мора да се инати. Па и Винко Лозић, мој једини рад у граду и једина скулптура у јавним просторима, личи и на мене, а ја сам Личанин. Мало ратоборан и лалошки миран”, каже Живко Грозданић шпицнамета Гера.
