Banatski Bahus
Vinko Lozić je jednostavan čovek koji nudi grožđe i želi dobrodošlicu. Potekao je iz naroda, pa zato i nije na nekakvom postamentu, nego u ravni s ljudima koji ga obilaze – da se gledaju u oči, kaže autor statue, Živko Grozdanić Gera
Vinko Lozić je veseljak, vinopija, neki bi rekli ispičutura, bekrija i direktan potomak Bahusa. Rodom Vrščanin, a od 2014. godine s trajnom adresom u starom varoškom jezgru, gde se iz literature preselio na glavni gradski Trg Sv. Teodora Vršačkog. Rođen je u „Milobrukama”, prvom srpskom šaljivom godišnjaku, koji je Jovan Sterija Popović pokrenuo 1830. godine u Budimu, a od tada živi u srcima svojih Vrščana.
Bronzani vinopija
Lik mu je ovekovečio akademski umetnik Živko Grozdanić, njegov sugrađanin.
„Ideja je bila da Vinko, kao simbol grada, poživi i u bronzi. Ja sam ga video kao jednostavnog čoveka koji nudi naše grožđe i kaže „dobro došli”. On je čovek iz naroda, pa zato i nije na nekakvom postamentu, nego u ravni s Vrščanima koji ga obilaze – da se gledaju u oči. Ovakav, nije neka uzvišena umetnost, ali to nije ni bila namera. Želeo sam da uhvatim duh varoši, a radio sam ga po liku Tike Paunovića, glumca koji je u Vršcu često igrao lik Sterije. Vinko je simbol gradskog života, metafora grada i meni je drago da je to tako”, priča za „Magazin” Grozdanić.
Legendarni prvak vršačkog Narodnog pozorišta „Sterija” Tihomir Tika Paunović godinama se nosio s likom debeljuškastog Vinka, zarumenelih obraza, ufitiljenih brkova i bećarski nakrivljenog šešira, ali nije dočekao da ga „otkrije” u bronzi. To je učinio pre deceniju njegov naslednik, jedan Pančevac, Miroslav Žužić Žule, danas penzioner, a tada glumac Ateljea 212.
„Ima gotovo 60 leta od prvog Grožđebala, svetkovine berbe vinograda u Vršačkom vinogorju, od kada je taj posao divno radio glumac, sada nažalost pokojni Tihomir Tika Paunović. Kada se Tika razboleo, zamolio je mene da ja, kao takođe banatski glumac, dođem i budem Vinko Lozić. Ja sam to prihvatio i gotovo dve decenije taj časni i odgovorni posao vinopije obavljao – a to nije nimalo lako. Treba tri dana od petka do nedelje popiti najmanje 30 do jednog akova (50 litara) vina, pojesti ne znam koliko koračaji kobasica. Treba i nazdravljati i pritom biti trezven, ljubazan da svim ljudima činim takvu ugodnost, da im držim zdravice, da im želim svaku sreću, radost i dobrotu”, pričao je Miroslav Žužić Žule, prigodom otkrivanja statue vinogradaru i banatskom Bahusu.
O njemu je ispisano mnogo rečenica, ali su sva nastojanja da se razume Sterijin naum u građenju lika svedena – da Vinko mora biti drag ljudima. On ne sme biti pijanac, odrpanac, već čist, uredan, jer za vreme vršačke fešte „radi” i kao gradonačelnik, onaj koji u ta tri dana čuva ključeve varoši i vlada Vršcem.
Domaćin Grožđebala
„Gde god da uđe, sve mu je džabe, gde god prođe, svima želi dobrodošlicu, da uživaju u grožđu i vinu, da se ovde zaljube i da ponesu najlepše uspomene iz jednog od najlepših gradova koji imamo u Vojvodini”, podvlači Žužić, ovenčan ordenom Crvenog grozda I reda, kao domaćin Berbe grožđa, uvek trećeg vikenda u septembru.
Tada vinari iz Banata nude svoja vina, a mali i veliki kupci dolaze da dogovaraju kupovine. Degustacija je obavezna, samim tim i masovna, ali u gospodskom gradu na severu južnog Banata nećete videti pijanih ljudi, već sve finu gospodu koja zna kako se pije i da vino nije samo piće, već hrana telesna i duševna. Tako, Vrščani mogu popiti mnogo akova vina, a da ostanu učtivi i veseli.
A Vinko, stari bećar, komanduje paradom, ali po običaju najviše ugađa svojoj volji. Uvek tokom izbora za mis berbe sebi izabere novu devojku. Tada zajedno pozdravljaju Vrščane i goste berbe, s fijakera u karnevalskoj povorci centrom grada, dok Vinko iznova odgovara Vrščanima – „Pitaju me kada ću se više oženiti, jer imam čak 182 godine, ali kako da se ženim pored ovolike lepote”, šeretski odgovara stari banatski kicoš.
Umetnik špicnameta Gera
Vrščanin, akademski umetnik Živko Grozdanić trajno je obeležio domaću umetničku i likovu scenu. On devedesetih godina prošlog veka pokreće i učestvuje u izdavanju magazina „Košava”, časopisa za vizuelnu umetnost „Art kontekst”, kao i u programima Centra za vizuelnu kulturu „Konkordija” u Vršcu. Javnost ga posebno pamti kao direktora i osnivača Bijenala mladih, međunarodne manifestacije, neizbrisivog traga u savremenom umetničkom životu Srbije u periodu od 1994. do 2005. godine. Kao direktor Muzeja savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu, sa svojim timom producirao je više od 150 izložbi i projekata. Bio je i vlasnik muzeja „Geramuseum” u Velikom Središtu.
„Imao sam taj svoj mali muzej, ali su skulpture pokradene, što može da bude i svojevrsni kompliment da su „tražene”. Sada pravim novu galeriju, jer mislim da pojedinac mora da se inati. Pa i Vinko Lozić, moj jedini rad u gradu i jedina skulptura u javnim prostorima, liči i na mene, a ja sam Ličanin. Malo ratoboran i laloški miran”, kaže Živko Grozdanić špicnameta Gera.
