Свежи погледи Дејвида Хокнија
Синоћ ми је Хокни говорио о својој првој посети Београду 1970. године. Дошао је бродом из Беча, Дунавом. Мислио је да би било забавно да се спусти реком – свега тога се јасно сећа. То је, заправо, била његова прва изложба у јавним галеријама
У оквиру актуелне изложбе „Дејвид Хокни: Од папира до екрана” у Музеју савремене уметности у Београду (МСУБ), у сарадњи са Британским саветом, 26. јуна одржано је ексклузивно предавање еминентног британског уметничког критичара и Хокнијевог блиског пријатеља и сарадника Мартина Гејфорда. Овај писац, критичар и кустос аутор је бројних књига које се баве сликарством, а током последњих више од 20 година пријатељ је и близак сарадник једног од најважнијих живих уметника данашњице. На предавању у згради МСУБ на Ушћу повео нас је на јединствено путовање кроз каријеру Дејвида Хокнија – од раних цртежа и бакрописа из шездесетих година прошлог века, па све до његових иновативних дигиталних слика на „ајпеду”. Подсећамо, изложба дела Дејвида Хокнија отворена је за посетиоце МСУБ до 12. августа ове године.
Како је Дејвид Хокни ових дана?
Ускоро пуни 88 година. Дакле, прилично је стар, али и даље ради. Послао ми је синоћ нову слику, коју је управо завршио. Заправо, изгледа као да је развио донекле нови стил. Можда улази у нову фазу стваралаштва.
Фасцинантно!
Да, мислим да код сликара посебно постоји јака воља да сликају. Имају снажну потребу да стварају. Он се сада вратио раду након отварања изложбе у Паризу, која је за њега била веома значајна и, на много начина, његов лични тријумф. Хокни и његов тим су дуго радили на тој изложби.
Колико је у току са отварањем изложбе у Београду?
Синоћ ми је говорио о својој првој посети Београду 1970. године. Дошао је бродом из Беча, Дунавом. Мислио је да би било забавно да се спусти реком – свега тога се јасно сећа. То је, заправо, била његова прва изложба у јавним галеријама – почела је у Лондону, а потом је ишла на турнеју по разним градовима, међу којима је био и Београд. Било је много изложби од тада, али та је вероватно била један од важнијих догађаја у његовом животу. Имао је 33 године и улазио је у нову фазу каријере.
Послао сам неколико фотографија са београдске изложбе Хокнијевој организацији – били су веома заинтересовани да их виде. Галерија је пуна слика које су данас веома, веома познате, а неке и изузетно вредне.
Седамдесетих година прошлог века, када је Хокни дошао у Београд, да ли је то, по вашем мишљењу, био велики догађај и за музеј, не само за њега? Како посматрате тај историјски контекст?
У британским оквирима Хокни је већ био прилично познат. Имао је необичну каријеру – био је познат већ на студијама, почетком шездесетих, барем у лондонским круговима.
Имао је изложбу у Берлину раних шездесетих, коју је видео немачки сликар Георг Базелиц, који је годину дана млађи од Хокнија. Он ми је рекао да је та изложба оставила снажан утисак на њега јер је и он био сликар, али су му његови професори у Берлину говорили да може да слика само апстрактно – то је била једина могућа будућност. А онда је угледао овог младог сликара, мало старијег од себе, како слика сцене из сопственог живота и свакодневице. То му је било откровење. Не знам колико је то било изненађење, али сигурно је било смела одлука тадашњих кустоса да га позову – био је млад уметник, али врло занимљив избор.
Како сте се ви и Хокни први пут срели?
Баш као и ми сада. Интервјуисао сам га 1995. године – тада смо се први пут упознали. Имао је велику изложбу цртежа у Краљевској академији у Лондону, а ја сам радио интервју за новине. Одатле је све кренуло. Годину или две касније, био сам у Лос Анђелесу и посетио сам га, а онда се он вратио у Британију и почели смо чешће да се виђамо. С временом, од новинара који га је интервјуисао постао сам његов сарадник.
Шта сте научили о њему као уметнику када сте се спријатељили? Да ли сте открили нешто што не бисте могли да знате без личног познанства?
Занимљиво питање. Наравно, и пре него што сам га упознао, знао сам да је познат уметник. Али кроз разговоре с њим и детаљније посматрање његовог рада из фазе у фазу, постао сам свестан да његов јавни имиџ, барем у Британији, не одражава нужно чињеницу да је он врло интелектуална особа. Веома је комуникативан, сјајан саговорник – уме да прича занимљиво, никад није досадан. Неки уметници говоре нејасно и тешко их је цитирати без додатних објашњења, али не и Хокни.
Заправо, он је веома промишљен човек који и даље много чита. Има гомиле нових књига. Иако су његова дела лако разумљива и допадљива, у себи садрже много промишљености и свежег погледа на уметност. Мислим да прави уметници имају ту способност – да промене начин на који гледамо на прошлост.
Хокнија посматрамо у контексту савремене уметности иако су цртеж и сликарство, по којима је препознатљив, древне стваралачке технике. Шта је то есенцијално у његовом раду што га чини савременим?
Критичари га понекад нападају због, како кажу, конзервативности. Неке његове слике су натуралистичке – особа коју препознајемо, букет цвећа или нешто треће у том стилу. Али ја бих рекао да је једна од његових кључних особина то што је био међу првим постмодернистима. Као што сам поменуо говорећи о разговору са Базелицем, многи су тада мислили да је будућност уметности у апстракцији, а затим у концептуалној уметности. Постојала је идеја о историјском развоју уметности помало у духу марксистичке логике – као нешто неизбежно.
Али Дејвид никад није мислио тако. Врло рано је схватио да можеш да се крећеш између различитих израза – да рад у једном стилу не значи да си у том стилу заувек. Он је то радио кроз целу каријеру. Мислим да је од почетка темељно разумео модернизам, али да је суштински постмодерниста. То га чини свежим.
Такође, врло је флексибилан у погледу медија. Његова основна дисциплина је цртеж, али у новије време слика, прави филмове. Пре 15-ак година је направио секвенцу покретних слика иако је раније био веома критичан према видео-уметности. У последњих неколико година ради имерзивне инсталације – нешто што је тек недавно постало технички могуће. У последњој сали изложбе у Паризу постоји цела просторија са сликама које се пројектују на све зидове и под.
Многи су фасцинирани Хокнијевим радовима на „ајпеду”. Али то није само технолошка иновација већ и рефлексија развоја његовог стила...
Да. За њега су „ајфон” и „ајпед” били нови алати за цртање. Он се одувек интересовао за медије и радио је са разним традиционалним техникама штампе – литографијом, бакрописом... Касније је почео да измишља сопствене медије – радио је принтове помоћу фото-копир апарата у боји, факс-машине, када су те технологије биле нове. Кад су се појавили паметни телефони и таблети, одмах их је испробао. Често ми је говорио да сваки медиј носи са собом и могућности и ограничења – а управо ограничења подстичу инспирацију. На пример, радио је цртеже угљеном, обичним изгорелим штапићем дрвета и направио серију цртежа који су право ремек-дело.
Можете ли да упоредите његов стил из Лос Анђелеса и из Велике Британије када се вратио у земљу пре 20-ак година?
Он је заправо прилично немирног духа. Неки уметници остану на једном месту, а неки путују. Имао је и две француске фазе – живео је у Паризу седамдесетих, а касније и у Нормандији. Дуго је боравио у Лос Анђелесу, у Лондону, и у Јоркширу. Мислим да му је Лос Анђелес у многим стварима пријао – постао је централна фигура тамошње уметничке сцене. Али увек је био помало странац. Мислим да је увек остао британски уметник у Лос Анђелесу, али је тај град нудио светлост и простор. Хокнијеве слике из Лос Анђелеса делују као наставак ренесансног сликарства, али са савременим фигурама, светлом, водом…
У једном тренутку пожелео је да слика пејзаже. Његова мајка је старила, један пријатељ му је био у болници, па је често долазио у Енглеску. Тада је приметио нешто што у Калифорнији није могао да види – промену годишњих доба. Тамо, у пустињи, промене су врло благе, али у северној Европи пролеће долази нагло – видиш како биљке буквално избијају из земље. То га је одушевило. Због тога је и отишао у Јоркшир, где је рођен – да би то сликао и проучавао. У Лос Анђелесу и Јоркширу сликао је сасвим различите ствари – оно што је могло на једном месту, није могло на другом.
У Београду сте поводом Хокнијеве изложбе, али ваш публицистички рад је дубоко повезан са сликарством. Прошле године сте и објавили књигу „Како настаје слика (и зашто је то важно)”. Зашто је сликарство и даље важно? Да ли је и даље релевантно, модерно, савремено?
Па, када је реч о моди, сликарство се вратило. Али мода је помало ирелевантна. У ретроспективи видимо да су се и у периодима када је сликарство било „изван моде” велике слике и даље стварале. Сликарство је изузетно жилаво. Већ скоро 200 година проглашавају га мртвим – још од 1839. године. А од тада су стварали Пикасо, Матис, Сезан, Полок, Ротко… Могао бих да причам цео дан о сликарству у последња три века.
То је невероватно отпорна уметничка форма, али и изузетно древна. Можда је преживела случајно – јер се најбоље очувала у пећинама. Али свакако има дубоку везу са оним што значи бити човек. Кажемо да је сликарство „језик”, али оно комуницира директно. Када гледамо слике из Алтамире или југозападне Француске, ништа не знамо о језику, култури, веровањима тих људи. Али можемо да осетимо како су гледали у бизона, коња... Можемо да осетимо њихова осећања, да добијемо много информација.
