Sveži pogledi Dejvida Hoknija

U okviru aktuelne izložbe „Dejvid Hokni: Od papira do ekrana” u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu (MSUB), u saradnji sa Britanskim savetom, 26. juna održano je ekskluzivno predavanje eminentnog britanskog umetničkog kritičara i Hoknijevog bliskog prijatelja i saradnika Martina Gejforda. Ovaj pisac, kritičar i kustos autor je brojnih knjiga koje se bave slikarstvom, a tokom poslednjih više od 20 godina prijatelj je i blizak saradnik jednog od najvažnijih živih umetnika današnjice. Na predavanju u zgradi MSUB na Ušću poveo nas je na jedinstveno putovanje kroz karijeru Dejvida Hoknija – od ranih crteža i bakropisa iz šezdesetih godina prošlog veka, pa sve do njegovih inovativnih digitalnih slika na „ajpedu”. Podsećamo, izložba dela Dejvida Hoknija otvorena je za posetioce MSUB do 12. avgusta ove godine.

Kako je Dejvid Hokni ovih dana?

Uskoro puni 88 godina. Dakle, prilično je star, ali i dalje radi. Poslao mi je sinoć novu sliku, koju je upravo završio. Zapravo, izgleda kao da je razvio donekle novi stil. Možda ulazi u novu fazu stvaralaštva.

Fascinantno!

Da, mislim da kod slikara posebno postoji jaka volja da slikaju. Imaju snažnu potrebu da stvaraju. On se sada vratio radu nakon otvaranja izložbe u Parizu, koja je za njega bila veoma značajna i, na mnogo načina, njegov lični trijumf. Hokni i njegov tim su dugo radili na toj izložbi.

Koliko je u toku sa otvaranjem izložbe u Beogradu?

Sinoć mi je govorio o svojoj prvoj poseti Beogradu 1970. godine. Došao je brodom iz Beča, Dunavom. Mislio je da bi bilo zabavno da se spusti rekom – svega toga se jasno seća. To je, zapravo, bila njegova prva izložba u javnim galerijama – počela je u Londonu, a potom je išla na turneju po raznim gradovima, među kojima je bio i Beograd. Bilo je mnogo izložbi od tada, ali ta je verovatno bila jedan od važnijih događaja u njegovom životu. Imao je 33 godine i ulazio je u novu fazu karijere.

Poslao sam nekoliko fotografija sa beogradske izložbe Hoknijevoj organizaciji – bili su veoma zainteresovani da ih vide. Galerija je puna slika koje su danas veoma, veoma poznate, a neke i izuzetno vredne.

Sedamdesetih godina prošlog veka, kada je Hokni došao u Beograd, da li je to, po vašem mišljenju, bio veliki događaj i za muzej, ne samo za njega? Kako posmatrate taj istorijski kontekst?

U britanskim okvirima Hokni je već bio prilično poznat. Imao je neobičnu karijeru – bio je poznat već na studijama, početkom šezdesetih, barem u londonskim krugovima.

Imao je izložbu u Berlinu ranih šezdesetih, koju je video nemački slikar Georg Bazelic, koji je godinu dana mlađi od Hoknija. On mi je rekao da je ta izložba ostavila snažan utisak na njega jer je i on bio slikar, ali su mu njegovi profesori u Berlinu govorili da može da slika samo apstraktno – to je bila jedina moguća budućnost. A onda je ugledao ovog mladog slikara, malo starijeg od sebe, kako slika scene iz sopstvenog života i svakodnevice. To mu je bilo otkrovenje. Ne znam koliko je to bilo iznenađenje, ali sigurno je bilo smela odluka tadašnjih kustosa da ga pozovu – bio je mlad umetnik, ali vrlo zanimljiv izbor.

Kako ste se vi i Hokni prvi put sreli?

Baš kao i mi sada. Intervjuisao sam ga 1995. godine – tada smo se prvi put upoznali. Imao je veliku izložbu crteža u Kraljevskoj akademiji u Londonu, a ja sam radio intervju za novine. Odatle je sve krenulo. Godinu ili dve kasnije, bio sam u Los Anđelesu i posetio sam ga, a onda se on vratio u Britaniju i počeli smo češće da se viđamo. S vremenom, od novinara koji ga je intervjuisao postao sam njegov saradnik.

Šta ste naučili o njemu kao umetniku kada ste se sprijateljili? Da li ste otkrili nešto što ne biste mogli da znate bez ličnog poznanstva?

Zanimljivo pitanje. Naravno, i pre nego što sam ga upoznao, znao sam da je poznat umetnik. Ali kroz razgovore s njim i detaljnije posmatranje njegovog rada iz faze u fazu, postao sam svestan da njegov javni imidž, barem u Britaniji, ne odražava nužno činjenicu da je on vrlo intelektualna osoba. Veoma je komunikativan, sjajan sagovornik – ume da priča zanimljivo, nikad nije dosadan. Neki umetnici govore nejasno i teško ih je citirati bez dodatnih objašnjenja, ali ne i Hokni.

Zapravo, on je veoma promišljen čovek koji i dalje mnogo čita. Ima gomile novih knjiga. Iako su njegova dela lako razumljiva i dopadljiva, u sebi sadrže mnogo promišljenosti i svežeg pogleda na umetnost. Mislim da pravi umetnici imaju tu sposobnost – da promene način na koji gledamo na prošlost.

Hoknija posmatramo u kontekstu savremene umetnosti iako su crtež i slikarstvo, po kojima je prepoznatljiv, drevne stvaralačke tehnike. Šta je to esencijalno u njegovom radu što ga čini savremenim?

Kritičari ga ponekad napadaju zbog, kako kažu, konzervativnosti. Neke njegove slike su naturalističke – osoba koju prepoznajemo, buket cveća ili nešto treće u tom stilu. Ali ja bih rekao da je jedna od njegovih ključnih osobina to što je bio među prvim postmodernistima. Kao što sam pomenuo govoreći o razgovoru sa Bazelicem, mnogi su tada mislili da je budućnost umetnosti u apstrakciji, a zatim u konceptualnoj umetnosti. Postojala je ideja o istorijskom razvoju umetnosti pomalo u duhu marksističke logike – kao nešto neizbežno.

Ali Dejvid nikad nije mislio tako. Vrlo rano je shvatio da možeš da se krećeš između različitih izraza – da rad u jednom stilu ne znači da si u tom stilu zauvek. On je to radio kroz celu karijeru. Mislim da je od početka temeljno razumeo modernizam, ali da je suštinski postmodernista. To ga čini svežim.

Takođe, vrlo je fleksibilan u pogledu medija. Njegova osnovna disciplina je crtež, ali u novije vreme slika, pravi filmove. Pre 15-ak godina je napravio sekvencu pokretnih slika iako je ranije bio veoma kritičan prema video-umetnosti. U poslednjih nekoliko godina radi imerzivne instalacije – nešto što je tek nedavno postalo tehnički moguće. U poslednjoj sali izložbe u Parizu postoji cela prostorija sa slikama koje se projektuju na sve zidove i pod.

Mnogi su fascinirani Hoknijevim radovima na „ajpedu”. Ali to nije samo tehnološka inovacija već i refleksija razvoja njegovog stila...

Da. Za njega su „ajfon” i „ajped” bili novi alati za crtanje. On se oduvek interesovao za medije i radio je sa raznim tradicionalnim tehnikama štampe – litografijom, bakropisom... Kasnije je počeo da izmišlja sopstvene medije – radio je printove pomoću foto-kopir aparata u boji, faks-mašine, kada su te tehnologije bile nove. Kad su se pojavili pametni telefoni i tableti, odmah ih je isprobao. Često mi je govorio da svaki medij nosi sa sobom i mogućnosti i ograničenja – a upravo ograničenja podstiču inspiraciju. Na primer, radio je crteže ugljenom, običnim izgorelim štapićem drveta i napravio seriju crteža koji su pravo remek-delo.

Možete li da uporedite njegov stil iz Los Anđelesa i iz Velike Britanije kada se vratio u zemlju pre 20-ak godina?

On je zapravo prilično nemirnog duha. Neki umetnici ostanu na jednom mestu, a neki putuju. Imao je i dve francuske faze – živeo je u Parizu sedamdesetih, a kasnije i u Normandiji. Dugo je boravio u Los Anđelesu, u Londonu, i u Jorkširu. Mislim da mu je Los Anđeles u mnogim stvarima prijao – postao je centralna figura tamošnje umetničke scene. Ali uvek je bio pomalo stranac. Mislim da je uvek ostao britanski umetnik u Los Anđelesu, ali je taj grad nudio svetlost i prostor. Hoknijeve slike iz Los Anđelesa deluju kao nastavak renesansnog slikarstva, ali sa savremenim figurama, svetlom, vodom…

U jednom trenutku poželeo je da slika pejzaže. Njegova majka je starila, jedan prijatelj mu je bio u bolnici, pa je često dolazio u Englesku. Tada je primetio nešto što u Kaliforniji nije mogao da vidi – promenu godišnjih doba. Tamo, u pustinji, promene su vrlo blage, ali u severnoj Evropi proleće dolazi naglo – vidiš kako biljke bukvalno izbijaju iz zemlje. To ga je oduševilo. Zbog toga je i otišao u Jorkšir, gde je rođen – da bi to slikao i proučavao. U Los Anđelesu i Jorkširu slikao je sasvim različite stvari – ono što je moglo na jednom mestu, nije moglo na drugom.

U Beogradu ste povodom Hoknijeve izložbe, ali vaš publicistički rad je duboko povezan sa slikarstvom. Prošle godine ste i objavili knjigu „Kako nastaje slika (i zašto je to važno)”. Zašto je slikarstvo i dalje važno? Da li je i dalje relevantno, moderno, savremeno?

Pa, kada je reč o modi, slikarstvo se vratilo. Ali moda je pomalo irelevantna. U retrospektivi vidimo da su se i u periodima kada je slikarstvo bilo „izvan mode” velike slike i dalje stvarale. Slikarstvo je izuzetno žilavo. Već skoro 200 godina proglašavaju ga mrtvim – još od 1839. godine. A od tada su stvarali Pikaso, Matis, Sezan, Polok, Rotko… Mogao bih da pričam ceo dan o slikarstvu u poslednja tri veka.

To je neverovatno otporna umetnička forma, ali i izuzetno drevna. Možda je preživela slučajno – jer se najbolje očuvala u pećinama. Ali svakako ima duboku vezu sa onim što znači biti čovek. Kažemo da je slikarstvo „jezik”, ali ono komunicira direktno. Kada gledamo slike iz Altamire ili jugozapadne Francuske, ništa ne znamo o jeziku, kulturi, verovanjima tih ljudi. Ali možemo da osetimo kako su gledali u bizona, konja... Možemo da osetimo njihova osećanja, da dobijemo mnogo informacija.