И мушкарци су је поштовали на градилишту

„Ово је прича о жени која је пушила ’житан’, носила панталоне у време када друге жене нису, била поштована на градилишту једнако као и њене мушке колеге“, овако за „Политику“ најављује ново издање емисије „Експлозив“ ( ТВ Прва, 18.55) новинарка Маја Обрадовић, а која је посвећена српској архитекти Јованки Бончић Катеринић са немачком дипломом коју је, по свему судећи, наше друштво заборавило.

- Ова жена, врхунски интелектуалац, оставила нам је грађевине које и данас користимо, а ми смо је препустили забораву – додаје Маја Обрадовићева, која је са екипом путовала од Ниша до Сарајева како би испричала причу о првој жени са дипломом архитектуре у Немачкој.

Иако је пројектовала Ветеринарски и Учитељски факултет у Београду, Бански двор у Бањалуци и Кур салон у Бањи Ковиљачи, и то све у времену између два рата, када су иза великих и важних дела стајали углавном мушкарци, за ову жену нису знали чак ни Обрадовићкини саговорници, наше искусне архитекте. А Јованка Бончић Катеринић добила је и улицу у немачком Дармштату, где је дипломирала, а на овом факултету додељује се и награда која носи њено име.

– Фасцинирана сам јачином карактера те жене, али и изненађена да се њено име не спомиње чак ни у књигама студената који студирају архитектуру – опомиње наша саговорница.

Јованка Бончић Катеринић рођена је у Нишу, 1887. године. Основну школу најпре је похађала у Пожаревцу, а потом у Врању. Гимназију у Београду завршила је 1905, након чега је уписала студије архитектуре на Универзитету у Београду. У последњој години студија добила је стипендију Министарства грађевине, која јој је омогућила да настави школовање на Универзитету у Дармштату, у Немачкој, где је стекла две дипломе – архитектуре и инжењерства.

Бончићева се 1914. удаје за украјинског инжењера Андреја Катеринића, ког је упознала на факултету. Бежећи од Руске револуције, 1922. године преселили су се у Београд. Јованка почиње да ради у Министарству грађевине Краљевине Југославије током двадесетих година прошлог века. До избијања Другог светског рата градила је углавном јавне зграде на простору данашње Србије и Босне и Херцеговине. Заједно са архитектом Петром Бајаловићем пројектовала је, између осталих, и зграду Правног факултета. Градила је и више основних школа широм Србије.

Одликована је Орденом Светог Саве 1928. године, а десет година касније и Орденом југословенске круне. На Универзитету у Дармштату додељује се награда из области геологије која носи њено име, као признање првој жени која је у Немачкој стекла диплому инжењера, давне 1913. године. Чак је и берлински лист „Illustrierte Zeitung” објавио репортажу о њеном дипломирању, уз фотографију на којој је окружена искључиво мушким колегама.

Да ли је оваква жена заслужује да буде заборављена?