Идеологије теже монополу над истином

Политичке идеје део су наше културе, историје и нашег идентитета, и стога је важно изнова промишљати лични однос према њима, а књиге попут ове коју имамо пред собом – „Политичке идеологије: Од истине до тираније” Бојана Вранића (у издању Клија), професора Факултета политичких наука Универзитета у Београду на предмету Политичке идеологије, већ при првом читању отварају мноштво питања која нас одувек занимају. Ову материју аутор нам приближава информативним предговором, као и цитатом из сјајне песме великана групе Квин и Дејвида Боувија „Under Pressure” (Под притиском). Затим, све почиње запитаношћу: „Активно изучавам политичке идеологије већ десет година. И данас ме збуњује то како идеолошки садржај, који толико личи на политичку филозофију (а то није), не може да проникне у начине на које људи прихватају или одбијају политичко делање. У најбољем случају, релевантна објашњења се позивају на пропаганду, политичке страсти, историју народа или културу нације. Да ли се заиста идеологијом не може рећи ништа истинито, па њен садржај измиче знању и твори илузију, како су то уосталом Маркс и Енгелс тврдили?”

Шта данас подразумевамо под појмом идеологије и како тумачите олако позивање на леве или десне идеологије у јавном говору у Србији или у свету? Како, на пример, тумачите конфузан микс идеологија где се једна јавна личност позива на верске слободе, а заправо заговара верски фундаментализам, или на социјалну једнакост, а форсира сурови либерални капитализам?

Идеологије су део политичког идентитета. Супротно тезама о крају идеологија и тријумфу историје, идеологија није нестала, већ је интернализована у наш систем ставова. Зато је и тешко да препознамо идеолошко код себе, али с лакоћом друге стављамо у идеолошке кошаре по подели „ми” и „они”. Узмите за пример термин „фашизам”. Реч је до те мере заступљена у свакодневном говору да је изгубила историјски смисао који је имала. Разлози су комплексни, али даћу један који наводим у књизи: посреди је наш језик, који лако спаја јавно изговорено (у овом примеру: фашизам) са другим ставовима које имамо о друштву и политици. Ми данас немамо кризу великих идеја. Напротив, ми се суочавамо са хиперпродукцијом идеја, од којих се многе сасвим необично сливају. Лако ћемо за неког рећи да је нпр. десница. Проблем је када треба да кажем: Шта сам ја?

Како се идеологија манифестује и прихвата у језику и његовој логици? Сећамо се анализе језика нациста Виктора Клемперера…

Језик вара да је богатији него што јесте. Језиком се игра. Језик може стварати реченице са невероватним комбинацијама. Али сваки пут када текст то ради, када није директан и прецизан, када изражава мишљење или веровање, а не тврдњу, то само значи, и ту пратим Полањија, да знамо више него што можемо рећи. Али у тој игри структуре језика, у мењању смисла реченице, у пребацивању из једног реченичног облика у други, ствара се огроман простор за манипулацију. Моћ идеологија је у хегемонији над терминима политичког дискурса. Или, ако хоћете, идеологије теже монополу над истином. Увођење нових речи, симбола, сећања и слика, уопштено речено – говорних чинова, служи томе да артикулише наше знање према интенцијама доминантне елите или да се елита оспори. Нацизмом се та потреба историјски оголила и радикализовала, али далеко од тога да се идеологија није служила манипулацијом пре нациста. А данас, погледајте само мимове као феномен. Степен манипулације идеолошким садржајима путем мимова је огроман, а опет – користимо их као свакодневну забаву. Ето, то је феномен интернализације идеологије у систем ставова.

Како, на пример, видите контроверзне политичаре, попут Трампа, који се залаже за јаку Америку, а оспорава финансирање најважнијих универзитета? Такође, случају рата у Украјини залаже се за мир, али својим поступцима у економији ствара сукоб са читавим светом.

Доналд Трамп и њему слични политичари су део изазова са којим се суочио неолиберализам под налетом различитих врста популизама у последњих скоро две деценије. Легитимацијски образац неолиберализма је на заласку. Током деведесетих, макар на Западу и у посткомунистичким друштвима, великом броју људи пружена је шанса да искажу своје таленте, али с „кваком” да када једном дођу у горњи слој друштва, или оно што популисти у Америци називају „естаблишмент”, морају да се понашају по одређеним правилима. Углавном је реч о репродукцији елита, да буде богатија, док они чији таленти нису на цени остају безнадежно сиромашни. Популизам руши естаблишмент тиме што мобилише масе да се буне, и слева и здесна. Трамп је продрмао социјални поредак у Америци, од шоу-бизниса, економије, животне средине, хегемоније либералних вредности, људских права, а универзитети су последња опсада тврђаве. И да не успе, није важно. То је магија популизма. Увек може да каже: „Ја сам се борио, али не вреди, отпори покварених елита су превелики.” Верујем да то звучи врло познато!

Због чега се идеолошка уверења тешко мењају, бар у Србији? Због тога што делује да се још воде спорови између партизана и четника? Да ли идеолошка криза производи и кризу идентитета појединца због тога што идеологије „нису хомогене”?

Србија је важан случај у којем се идеолошко укршта са културним. Узмимо као пример грађанско и традиционално. Бити грађанин у Србији није тек скуп вредности, већ је политичко уверење и гласачка преференција. Исто важи за традиционалисте. На такве културне матрице накалемљују се различите идеологије. Тако, неко ко је по свом убеђењу „грађанин/грађанка” по правилу је лево или у центру, и у зависности од контекста је либерал, феминисткиња, комуниста, па чак, како су студентски протести показали, и анархосиндикалиста. Они који су усвојили културне обрасце традиционализма су пак по правилу десно и последично конзервативни, националисти, па чак, како су показали протести против рударења литијума, и дубински екологистични. Свака страна види ону другу као противнике, и то је управо оно што расцепе у Србији удаљава од политичке културе, а подводи под идеологије. Идеологија у Србији се види кроз поларизацију коју експлоатишу политичке странке и медији деценијама уназад, стварајући један политички токсичан простор сукоба.

На који начин тумачите идеолошке матрице у Србији пре, у време и после Милошевићеве власти?

Укратко и упрошћено, имамо три таласа структуралних промена иза нас. Током деведесетих смо имали прелазак из једнопартизма у вишестраначки систем. Та промена није довела до децентрализације моћи и ауторитарни стил владања остао је доминантан, уз наглашен култ личности. Доминантне идеологије долазиле су из десног спектра, пре свега интегралног национализма. Растакање моћи долази након 5. октобра са периодом надокнађујуће посткомунистичке транзиције. Одговарајуће идеологије у периоду између 2001. и 2012. године пре свега су биле везане за либерализам, негде између социјалног и конзервативног. Идеологија је служила за консолидацију демократије. Након 2012. године долази до засићења транзицијом и ту Србија сустиже глобални тренд популистичког отпора. Последица доминације центристичког и либералног популизма у Србији након 2012. године је пад квалитета либералне демократије. Али како смо идеолошки поларизовано друштво, парадокс је да значајан део становништва сматра да ми живимо у златном добу народне демократије, у којој се политички представници путем одабраних медија „директно консултују” са народом, док се институције, попут скупштине, сматрају скоро па политичком реликвијом, као Токвилов аристократски ancient régime.

Да ли је данашњи свет глобално место без идеологија где у ствари доминира систем идеја заснован на увећању капитала?

Капитализам данас јесте идеологија. Људи се кроз свакодневни конзумеризам идентификују са капитализмом. Матија Бећковић је у једном интервјуу од пре десет година на питање шта би био кад би се поново родио одговорио: „Ајфон пет!” Како је Маркузе истакао, оно што нам је непосредно доступно је технологија, али иза наше потребе да купујемо „ново, боље, брже, јаче” лежи једна идеолошка свест обликована капитализмом. Капитализам је тек старији од политичких идеологија. Али то је темпорална разлика, не разлика у структури појмова капитализма и идеологије. Прве капиталистичке државе су настале још у 16. веку, рецимо Холандија. Саме идеологије настају у 19. веку као одговор на велике политичке промене. Међутим, са јачањем националних држава, економија је све више постајала политички процес, а врхунац је глобализација. Технократске идеје попут раста и развоја, модернизације, урбанизације, концепти мерљиве економије попут БДП-а или Ђини коефицијента (Ђинијев индекс, мера неједнакости прихода, прим. ред.), оправдавају се управо помоћу идеологија. Ми често заборављамо да имамо супротност расту и развоју, а то је очување. Уколико направимо хармоничну заједницу, сваки раст ће је бацити у неравнотежу. Разлика између богатих и сиромашних је најочигледнија, али ту су и друге разлике, попут схватања породице као производне јединице, као идентитетске јединице, па као и политичке јединице.

Да ли је реч идеологија с временом попримила негативно значење (скептицизам према идеологијама и политици је доминантан нарочито код нас) због тих константних историјских сукоба, где се један скуп идеја дефинише као супротност неком другом, или због тога што унутар саме идеологије све може бити подложно скептицизму, као некој врсти догме или лажне свести, још од Маркса и Енгелса?

Овде бих раздвојио два нивоа. Када говоримо о истраживању идеологија, скептицизам је укорењен према форми знања од Маркса и Енглеса, па надаље. Наука има монопол над истином, не идеологија. Научни редукционизам је опет негативан по политичке односе. Замислите политички свет у ком имамо само једну истину. Такав свет је тиранија. Мој аргумент иде управо против догматског скептицизма. Што се другог нивоа тиче, то је питање поверења у политички систем. Односно, идеологије су огледало нашег (не)поверења у друштво и државу у којима живимо. Поверење је важно и за ауторитарни и за демократски систем. Разлика је што ауторитаризам тражи апсолутну веру, док је демократска вера у вези са слободом избора. Да ли ћемо више нагињати демократији или ауторитаризму, у идеолошком смислу зависи колико смо свесни идеја које смо интернализовали као наше. Тамо где смо слепи за оно у шта верујемо, а видимо само политичке непријатеље у другима, ту нема друштвеног поверења и демократије не може ни бити.

На шта све мислите када кажете да су идеологије терор који долази са знањем и да оне ничу из незадовољства, страха, љутње, патње и безнађа света који нас окружује?

Идеологије имају дубоку мотивацијску и мобилизацијску функцију. Али погрешно је мислити да ћемо неког пратити јер је то добро за нас, морално и рационално. Ми у ствари пре политички деламо јер нам нешто смета, јер смо бесни, патимо за нечим или неким. Идеологије су унутрашња политичка трвења која нас ломе и одвајају од света какав јесте. И та лична развалина, то незадовољство, у политичком смислу је поларизација. Зато на једном месту у књизи пишем да нема идеологије ако нема поларизације. И то мора кренути од нас. Мора нешто да нам смета и морамо да будемо „лево сметало”.

Да ли идеологије претендују да се прикажу етичнима у односу на политику и друштво? Какву улогу у усвајању одређеног идеолошког модела имају институције?

Идеологије су могући светови. Оне су увек неко замишљање да политички свет може бити бољи. Етика може бити критеријум по којем је нешто боље или лошије, али не нужно. Размислите о екологизму: добар свет је у складу са природом, не људским моралом. Или примордијални национализам, који процењује квалитет друштвених односа на основу биолошких и крвних веза. Дакле, идеологије нам дају неке критеријуме за процењивање политике. Међутим, ми то не видимо тако, већ обрнуто. Нама је спознајно доступно оно непосредно, а то су практичне, или како се то популарно каже, свакодневне политике. Идеологија је иза свакодневног, виши је ред знања. Сва истраживања рађена у последњих 70 година показују да просечни гласач није „идеологизован”, односно да себе не види тако. За изборе је прагматично гледати само шта је политика. Тако да одговорност је на креаторима политика коју ће идеологију користити као критеријум вредновања. Мањак такве одговорности узрок је друштвених подела, па и сукоба.