Ideologije teže monopolu nad istinom
Tramp je prodrmao socijalni poredak u Americi, od šou-biznisa, ekonomije, životne sredine, hegemonije liberalnih vrednosti, ljudskih prava, a univerziteti su poslednja opsada tvrđave. I da ne uspe, nije važno. To je magija populizma
Političke ideje deo su naše kulture, istorije i našeg identiteta, i stoga je važno iznova promišljati lični odnos prema njima, a knjige poput ove koju imamo pred sobom – „Političke ideologije: Od istine do tiranije” Bojana Vranića (u izdanju Klija), profesora Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu na predmetu Političke ideologije, već pri prvom čitanju otvaraju mnoštvo pitanja koja nas oduvek zanimaju. Ovu materiju autor nam približava informativnim predgovorom, kao i citatom iz sjajne pesme velikana grupe Kvin i Dejvida Bouvija „Under Pressure” (Pod pritiskom). Zatim, sve počinje zapitanošću: „Aktivno izučavam političke ideologije već deset godina. I danas me zbunjuje to kako ideološki sadržaj, koji toliko liči na političku filozofiju (a to nije), ne može da pronikne u načine na koje ljudi prihvataju ili odbijaju političko delanje. U najboljem slučaju, relevantna objašnjenja se pozivaju na propagandu, političke strasti, istoriju naroda ili kulturu nacije. Da li se zaista ideologijom ne može reći ništa istinito, pa njen sadržaj izmiče znanju i tvori iluziju, kako su to uostalom Marks i Engels tvrdili?”
Šta danas podrazumevamo pod pojmom ideologije i kako tumačite olako pozivanje na leve ili desne ideologije u javnom govoru u Srbiji ili u svetu? Kako, na primer, tumačite konfuzan miks ideologija gde se jedna javna ličnost poziva na verske slobode, a zapravo zagovara verski fundamentalizam, ili na socijalnu jednakost, a forsira surovi liberalni kapitalizam?
Ideologije su deo političkog identiteta. Suprotno tezama o kraju ideologija i trijumfu istorije, ideologija nije nestala, već je internalizovana u naš sistem stavova. Zato je i teško da prepoznamo ideološko kod sebe, ali s lakoćom druge stavljamo u ideološke košare po podeli „mi” i „oni”. Uzmite za primer termin „fašizam”. Reč je do te mere zastupljena u svakodnevnom govoru da je izgubila istorijski smisao koji je imala. Razlozi su kompleksni, ali daću jedan koji navodim u knjizi: posredi je naš jezik, koji lako spaja javno izgovoreno (u ovom primeru: fašizam) sa drugim stavovima koje imamo o društvu i politici. Mi danas nemamo krizu velikih ideja. Naprotiv, mi se suočavamo sa hiperprodukcijom ideja, od kojih se mnoge sasvim neobično slivaju. Lako ćemo za nekog reći da je npr. desnica. Problem je kada treba da kažem: Šta sam ja?
Kako se ideologija manifestuje i prihvata u jeziku i njegovoj logici? Sećamo se analize jezika nacista Viktora Klemperera…
Jezik vara da je bogatiji nego što jeste. Jezikom se igra. Jezik može stvarati rečenice sa neverovatnim kombinacijama. Ali svaki put kada tekst to radi, kada nije direktan i precizan, kada izražava mišljenje ili verovanje, a ne tvrdnju, to samo znači, i tu pratim Polanjija, da znamo više nego što možemo reći. Ali u toj igri strukture jezika, u menjanju smisla rečenice, u prebacivanju iz jednog rečeničnog oblika u drugi, stvara se ogroman prostor za manipulaciju. Moć ideologija je u hegemoniji nad terminima političkog diskursa. Ili, ako hoćete, ideologije teže monopolu nad istinom. Uvođenje novih reči, simbola, sećanja i slika, uopšteno rečeno – govornih činova, služi tome da artikuliše naše znanje prema intencijama dominantne elite ili da se elita ospori. Nacizmom se ta potreba istorijski ogolila i radikalizovala, ali daleko od toga da se ideologija nije služila manipulacijom pre nacista. A danas, pogledajte samo mimove kao fenomen. Stepen manipulacije ideološkim sadržajima putem mimova je ogroman, a opet – koristimo ih kao svakodnevnu zabavu. Eto, to je fenomen internalizacije ideologije u sistem stavova.
Kako, na primer, vidite kontroverzne političare, poput Trampa, koji se zalaže za jaku Ameriku, a osporava finansiranje najvažnijih univerziteta? Takođe, slučaju rata u Ukrajini zalaže se za mir, ali svojim postupcima u ekonomiji stvara sukob sa čitavim svetom.
Donald Tramp i njemu slični političari su deo izazova sa kojim se suočio neoliberalizam pod naletom različitih vrsta populizama u poslednjih skoro dve decenije. Legitimacijski obrazac neoliberalizma je na zalasku. Tokom devedesetih, makar na Zapadu i u postkomunističkim društvima, velikom broju ljudi pružena je šansa da iskažu svoje talente, ali s „kvakom” da kada jednom dođu u gornji sloj društva, ili ono što populisti u Americi nazivaju „establišment”, moraju da se ponašaju po određenim pravilima. Uglavnom je reč o reprodukciji elita, da bude bogatija, dok oni čiji talenti nisu na ceni ostaju beznadežno siromašni. Populizam ruši establišment time što mobiliše mase da se bune, i sleva i zdesna. Tramp je prodrmao socijalni poredak u Americi, od šou-biznisa, ekonomije, životne sredine, hegemonije liberalnih vrednosti, ljudskih prava, a univerziteti su poslednja opsada tvrđave. I da ne uspe, nije važno. To je magija populizma. Uvek može da kaže: „Ja sam se borio, ali ne vredi, otpori pokvarenih elita su preveliki.” Verujem da to zvuči vrlo poznato!
Zbog čega se ideološka uverenja teško menjaju, bar u Srbiji? Zbog toga što deluje da se još vode sporovi između partizana i četnika? Da li ideološka kriza proizvodi i krizu identiteta pojedinca zbog toga što ideologije „nisu homogene”?
Srbija je važan slučaj u kojem se ideološko ukršta sa kulturnim. Uzmimo kao primer građansko i tradicionalno. Biti građanin u Srbiji nije tek skup vrednosti, već je političko uverenje i glasačka preferencija. Isto važi za tradicionaliste. Na takve kulturne matrice nakalemljuju se različite ideologije. Tako, neko ko je po svom ubeđenju „građanin/građanka” po pravilu je levo ili u centru, i u zavisnosti od konteksta je liberal, feministkinja, komunista, pa čak, kako su studentski protesti pokazali, i anarhosindikalista. Oni koji su usvojili kulturne obrasce tradicionalizma su pak po pravilu desno i posledično konzervativni, nacionalisti, pa čak, kako su pokazali protesti protiv rudarenja litijuma, i dubinski ekologistični. Svaka strana vidi onu drugu kao protivnike, i to je upravo ono što rascepe u Srbiji udaljava od političke kulture, a podvodi pod ideologije. Ideologija u Srbiji se vidi kroz polarizaciju koju eksploatišu političke stranke i mediji decenijama unazad, stvarajući jedan politički toksičan prostor sukoba.
Na koji način tumačite ideološke matrice u Srbiji pre, u vreme i posle Miloševićeve vlasti?
Ukratko i uprošćeno, imamo tri talasa strukturalnih promena iza nas. Tokom devedesetih smo imali prelazak iz jednopartizma u višestranački sistem. Ta promena nije dovela do decentralizacije moći i autoritarni stil vladanja ostao je dominantan, uz naglašen kult ličnosti. Dominantne ideologije dolazile su iz desnog spektra, pre svega integralnog nacionalizma. Rastakanje moći dolazi nakon 5. oktobra sa periodom nadoknađujuće postkomunističke tranzicije. Odgovarajuće ideologije u periodu između 2001. i 2012. godine pre svega su bile vezane za liberalizam, negde između socijalnog i konzervativnog. Ideologija je služila za konsolidaciju demokratije. Nakon 2012. godine dolazi do zasićenja tranzicijom i tu Srbija sustiže globalni trend populističkog otpora. Posledica dominacije centrističkog i liberalnog populizma u Srbiji nakon 2012. godine je pad kvaliteta liberalne demokratije. Ali kako smo ideološki polarizovano društvo, paradoks je da značajan deo stanovništva smatra da mi živimo u zlatnom dobu narodne demokratije, u kojoj se politički predstavnici putem odabranih medija „direktno konsultuju” sa narodom, dok se institucije, poput skupštine, smatraju skoro pa političkom relikvijom, kao Tokvilov aristokratski ancient régime.
Da li je današnji svet globalno mesto bez ideologija gde u stvari dominira sistem ideja zasnovan na uvećanju kapitala?
Kapitalizam danas jeste ideologija. Ljudi se kroz svakodnevni konzumerizam identifikuju sa kapitalizmom. Matija Bećković je u jednom intervjuu od pre deset godina na pitanje šta bi bio kad bi se ponovo rodio odgovorio: „Ajfon pet!” Kako je Markuze istakao, ono što nam je neposredno dostupno je tehnologija, ali iza naše potrebe da kupujemo „novo, bolje, brže, jače” leži jedna ideološka svest oblikovana kapitalizmom. Kapitalizam je tek stariji od političkih ideologija. Ali to je temporalna razlika, ne razlika u strukturi pojmova kapitalizma i ideologije. Prve kapitalističke države su nastale još u 16. veku, recimo Holandija. Same ideologije nastaju u 19. veku kao odgovor na velike političke promene. Međutim, sa jačanjem nacionalnih država, ekonomija je sve više postajala politički proces, a vrhunac je globalizacija. Tehnokratske ideje poput rasta i razvoja, modernizacije, urbanizacije, koncepti merljive ekonomije poput BDP-a ili Đini koeficijenta (Đinijev indeks, mera nejednakosti prihoda, prim. red.), opravdavaju se upravo pomoću ideologija. Mi često zaboravljamo da imamo suprotnost rastu i razvoju, a to je očuvanje. Ukoliko napravimo harmoničnu zajednicu, svaki rast će je baciti u neravnotežu. Razlika između bogatih i siromašnih je najočiglednija, ali tu su i druge razlike, poput shvatanja porodice kao proizvodne jedinice, kao identitetske jedinice, pa kao i političke jedinice.
Da li je reč ideologija s vremenom poprimila negativno značenje (skepticizam prema ideologijama i politici je dominantan naročito kod nas) zbog tih konstantnih istorijskih sukoba, gde se jedan skup ideja definiše kao suprotnost nekom drugom, ili zbog toga što unutar same ideologije sve može biti podložno skepticizmu, kao nekoj vrsti dogme ili lažne svesti, još od Marksa i Engelsa?
Ovde bih razdvojio dva nivoa. Kada govorimo o istraživanju ideologija, skepticizam je ukorenjen prema formi znanja od Marksa i Englesa, pa nadalje. Nauka ima monopol nad istinom, ne ideologija. Naučni redukcionizam je opet negativan po političke odnose. Zamislite politički svet u kom imamo samo jednu istinu. Takav svet je tiranija. Moj argument ide upravo protiv dogmatskog skepticizma. Što se drugog nivoa tiče, to je pitanje poverenja u politički sistem. Odnosno, ideologije su ogledalo našeg (ne)poverenja u društvo i državu u kojima živimo. Poverenje je važno i za autoritarni i za demokratski sistem. Razlika je što autoritarizam traži apsolutnu veru, dok je demokratska vera u vezi sa slobodom izbora. Da li ćemo više naginjati demokratiji ili autoritarizmu, u ideološkom smislu zavisi koliko smo svesni ideja koje smo internalizovali kao naše. Tamo gde smo slepi za ono u šta verujemo, a vidimo samo političke neprijatelje u drugima, tu nema društvenog poverenja i demokratije ne može ni biti.
Na šta sve mislite kada kažete da su ideologije teror koji dolazi sa znanjem i da one niču iz nezadovoljstva, straha, ljutnje, patnje i beznađa sveta koji nas okružuje?
Ideologije imaju duboku motivacijsku i mobilizacijsku funkciju. Ali pogrešno je misliti da ćemo nekog pratiti jer je to dobro za nas, moralno i racionalno. Mi u stvari pre politički delamo jer nam nešto smeta, jer smo besni, patimo za nečim ili nekim. Ideologije su unutrašnja politička trvenja koja nas lome i odvajaju od sveta kakav jeste. I ta lična razvalina, to nezadovoljstvo, u političkom smislu je polarizacija. Zato na jednom mestu u knjizi pišem da nema ideologije ako nema polarizacije. I to mora krenuti od nas. Mora nešto da nam smeta i moramo da budemo „levo smetalo”.
Da li ideologije pretenduju da se prikažu etičnima u odnosu na politiku i društvo? Kakvu ulogu u usvajanju određenog ideološkog modela imaju institucije?
Ideologije su mogući svetovi. One su uvek neko zamišljanje da politički svet može biti bolji. Etika može biti kriterijum po kojem je nešto bolje ili lošije, ali ne nužno. Razmislite o ekologizmu: dobar svet je u skladu sa prirodom, ne ljudskim moralom. Ili primordijalni nacionalizam, koji procenjuje kvalitet društvenih odnosa na osnovu bioloških i krvnih veza. Dakle, ideologije nam daju neke kriterijume za procenjivanje politike. Međutim, mi to ne vidimo tako, već obrnuto. Nama je spoznajno dostupno ono neposredno, a to su praktične, ili kako se to popularno kaže, svakodnevne politike. Ideologija je iza svakodnevnog, viši je red znanja. Sva istraživanja rađena u poslednjih 70 godina pokazuju da prosečni glasač nije „ideologizovan”, odnosno da sebe ne vidi tako. Za izbore je pragmatično gledati samo šta je politika. Tako da odgovornost je na kreatorima politika koju će ideologiju koristiti kao kriterijum vrednovanja. Manjak takve odgovornosti uzrok je društvenih podela, pa i sukoba.
