На гумењаку Арсе Јовановића
Пловио је Савом и Дунавом, преко Црног и грчких мора до Јадрана и Ровиња. Често с писцима Михизом и Кишом, глумцима Бором Тодоровићем и Драганом Николићем као морнарима
Све је почело када је као студент позоришне режије пре равно 72 године на војном отпаду набавио за мале паре гумени чамац. Сакупио је другаре називајући их Аргонаутима и хвалећи се да на чамцу све имају, а онда га прикачио за шлеп пловећи узводно Савом. Из Саве је једног дана упловио у Дунав, а преко делте Дунава у Црно море. На даљем путу преко Босфора, Мраморног мора и Дарданелија, млади Београђани упловили су на гумењаку у грчке воде, а из њих у Јадранско море с циљем да се искрцају на врху пута, у Истри. Стигли су тако до Ровиња, популарног летовалишта београдског и загребачког „крема”, како су некад називали кругове боље стојећих и популарних.
Тако гласи свим бродарима позната, помало заборављена прича редитеља, драматурга и композитора Арсенија Арсе Јовановића (92).
Кино-пројекцијом тог путешествија, захваљујући архиви Радио-телевизије Београд, почела је промоција његове „Испретуране аутобиографије у 101 секвенци”.
Рекао је да му је Ровињ од тада до данас остао матична лука. Иако је после неколико недеља пловидбе положио на факултету завршни испит из режије, враћао се Ровињу и по његовим крчмама врбовао посаду. Лутања морима по узору на јунаке грчког епа, прича, ушла су му у крв. Набавио је и брод саграђен у Гдањску и дао му име „Галиола”. Њим је пловио често до Венеције, али и других одредишта, мењао посаде и спознао све ћуди мора. Схватио је да је, како нам је рекао на промоцији, грађанин света, као човек који се нађе сам на пучини, окружен морским пространством.
Морнари његове лађе били су писци Антоније Исаковић, Борислав Михајловић Михиз и Данило Киш, редитељи, глумци Бора Тодоровић и Драган Николић, а кажу и да се у једној дугој пловидби у „посади” нашао и боксерски шампион Мате Парлов.
С верним сарадником Зораном Јерковићем, тонцем, ишао је у оне мало ризичније подухвате, каже, јер су тако могли на миру да стварају композиције за извођење у природном амбијенту, као што су „Ресавска пећина”, „Архипелаг Просперо” и друге с којима учествује на радиофонским фестивалима. Композиција „Креманско пророчанство” је музичка подлога филма „Танка црвена линија” Теренса Малика.
У дружењу с Михизом као драматургом и Бориславом Пекићем као писцем тог дела режирао је своју последњу представу „Корешподенција”, једну од најдуже извођених у Атељеу 212, с Батом Стојковићем у главној улози. Поред позоришне, бавио се и телевизијском режијом – серијом „Време фресака”, обилазећи с ТВ екипом манастире. У испражњен Музеј савремене уметности довео је Џона Кејџа да добујући по оградама и стаклима изведе музички спектакл. Био је у екипи „Двоглед” Драгана Бабића када су снимали делту Дунава, а док је режирао у њујоршком позоришту дружио се с Драганом и његовом тадашњом партнерком, глумицом Лив Улман. У „Испретураној аутобиографији” описује и сусрете с Кирком Дагласом и Џоном Хјустоном.
