Војо Станић и зачикавање живота
Кустурици је хтео да поклони слику, али му је Њаке ипак продала. Био је професор и Дади Ђурићу, а радећи у Уметничкој школи у Херцег Новом, студентима је предавања држао на плажи
Прва асоцијација на уметничке слике Воје Станића (1924–2024) јесте представа о човеку, али оном који изгледа, додуше, као да је изашао из анимираног филма, скоро карикатуралан у сталној жудњи да нешто ради, негде иде, чак и пузећи, као у некаквом модерном, ишчашеном бројгеловском или очуђеном магритовском свету. Слика као да је заустављени кадар великог метежа, покретне траке људских тлапњи, обичног које не може бити необичније... „А само профани човјек зна да је живот светиња”, како је говорио Бела Хамваш.
Повод за ово сећање на Воју Станића ново је издање његове књиге „У доколици”, коју је објавио Градац. Већ при насумичном отварању, указују се његова запажања о уметности и животу, па и он сам као жива слика док у морнарској мајици умрљаној сликарском бојом и насумично пробушеној због капања пепела од цигаре, седи у некој башти Херцег Новог. Као да је управо дошао са једрења и, пошто је не само уморан да говори већ и сматра да је много приче излишно, само седи, пуши и гледа у даљину. Па онда каже: „У једном кратком периоду терора апстрактног сликарства могло се мислити да је дошао крај сликању људског лика. То се сматрало конзервативним или традиционалним и застарелим, као да је застарео и сам човјек, који је такође традиционалан. Човјеков лик је, међутим, врхунски мотив сликарства и сваке уметности. [...] Умјетник се служи лажи да би рекао истину.”
Необична свакодневица Станићевих слика непретенциозно призива потрагу за слободом, за смислом и бивством, зауставља време, зачикава вечност, руга јој се и жуди за њом. У разговору са Тамаром Никчевић названом „Живјети и умријети од смеха” Војо Станић закључује: „Не знам... Волим живот и жао ми је што ћу умријети. Ако ми се то уопште једном догоди. А изгледа да хоће. Мада, вазда велим да не идемо нигдје: све што се види и чује, траје вјечно. Наш лик и наш глас ће још дуго лутати космосом.”
„Ја сам ти у Новом познатији чак и од Пикаса”, дочекао је своју саговорницу. Прича да је рођен у Подгорици, основну и средњу школу завршио је у Никшићу, студирао у Београду. „Вели” да је Никшићанин, али као да одувек живи само у Новом, одакле му прозор гледа на море као да „читав космос” пролази туда. Нада, његова животна сапутница, вољена Њаке, већ је била отишла.
„Слику коју понесеш из детињства, из родитељске кућe, послије само уљепшаваш. Или је, ако баш немаш среће, поквариш.” Сећао се тачног датума када је почео да слика опијен лепотом Ван Гогових пејзажа. Било је то са његових тридесет година, 24. децембра 1954. године, у 16.30 часова.
Могао је да слика само у усамљености, без ичијег присуства, сматрао је и иначе да је човек увек сам, нарочито у друштву.
Ова невелика књига открива дух Воје Станића у двојаком односу: просеве његове мудрости написане у самоћи, а онда и у дијалогу, где је и не желећи, испољавао духовитост. Преживео је Други светски рат под италијанском окупацијом, која је за њега била „културни доживљај”, а један окупатор који се стидео те своје историјске улоге учио га је да црта. Од националиста је побегао, а онда је доспео у партизане. Није му се свидело како су га дочекали. „Понашали су се као да су нас заробили”, причао је.
Поводом ратова из деведесетих, сетио се за њега болног гранатирања Дубровника. После је, како је рекао, осећао стид када је излагао тамо. Мешање уметника у политику није сматрао примереним, али је мислио и то да је неморално бити аполитичан, да је политика нешто што се тиче сваког грађанина.
Познавао је Михајла Лалића, а због дружења са Милованом Ђиласом Удба му је била „за петама”. Са Андрићем је волео да разговара, али је мислио да би остао досадни пензионер који је и са собом на „ви” да није написао тако узвишена дела. Кустурици је хтео да поклони слику, али му је Њаке ипак продала. Био је професор и Дади Ђурићу, а радећи у Уметничкој школи у Херцег Новом, студентима је предавања држао на плажи. У учионицу је улазио кроз прозор, јер се у уметност може ући и на другачији начин. Као младом сликару помагао му је Петар Лубарда. Лубарду је посматрао у тишини док је сликао у малом атељеу у Професорској колонији.
Једна готово бурлескна анегдота говори о Војиној духовитости. Као студента вајарства хвалили су га поменути Лубарда, па и Мило Милуновић и Стојан Аралица. Убрзо после дипломског испита 1951. године учествовао је на конкурсу поводом стогодишњице од Његошеве смрти. На Цетињу жири није посебно ценио његову скулптуру Симе Милутиновића Сарајлије, па је питао случајног пролазника који је у страху од Информбироа у Симином лику препознао Тита! Онда је Симу унео у аутобус за Титоград, непокривеног, а његово објашњење да то није човек „коме је слабо”, већ скулптура од гипса, сапутници су протумачили као „да је Симо од Шавника, па му ништа није јасно”...
Према Црној Гори односио се љубавно, иронично, критички, као што човек чини према свом најближем: „Увек сам био више ’за’ него ’против’... Веле и да су Црногорци лијени – јесу, али нису пасивни. И амбициозни су. Чак болесно! Јер, иако најмањи, такмичимо се са свима. Мада то и није тако лоше за један мали народ.”
И у позним годинама Војо Станић сликао је са страшћу, иако је веровао да то неће променити свет. Ипак, писао је: „Прво се промијени свијет, па тек онда сликарство. Ту је настао неспоразум социјалистичког реализма. Та нестрпљивост да се оствари социјализам у сликарству прије него у животу компромитовала је цијелу ствар. Као да смо хтјели да фалсификујемо социјализам. Умјетност има своју неодољиву логику кретања даље; она не напредује, она само одражава дух свога времена.”
У животу и људима највише је ценио једноставност, скромност, није се обазирао на оне који „много знају”. За њега је срећа била питање морала.
Његов став о страху и спасењу све је што треба имати на уму: „Изгледа да је најважнији осјећај мјере, чак и онда када треба учити и када је у питању квалитет. Ми се можда више данас цивилизујемо него што култивишемо своју личност. Данас живимо у времену страха, досад непознатог страха за опстанак. Свијет је угрожен од оног цивилизованог дијела, а не од оног који то није. Хистерично черупање, пљачкање и перушање ове мале Земљине кугле, која је довољно богата да сви на њој живе добро, под условом да су разумни. Свијет може спасти само једна права културна револуција.”
