Vojo Stanić i začikavanje života

Prva asocijacija na umetničke slike Voje Stanića (1924–2024) jeste predstava o čoveku, ali onom koji izgleda, doduše, kao da je izašao iz animiranog filma, skoro karikaturalan u stalnoj žudnji da nešto radi, negde ide, čak i puzeći, kao u nekakvom modernom, iščašenom brojgelovskom ili očuđenom magritovskom svetu. Slika kao da je zaustavljeni kadar velikog meteža, pokretne trake ljudskih tlapnji, običnog koje ne može biti neobičnije... „A samo profani čovjek zna da je život svetinja”, kako je govorio Bela Hamvaš.

Povod za ovo sećanje na Voju Stanića novo je izdanje njegove knjige „U dokolici”, koju je objavio Gradac. Već pri nasumičnom otvaranju, ukazuju se njegova zapažanja o umetnosti i životu, pa i on sam kao živa slika dok u mornarskoj majici umrljanoj slikarskom bojom i nasumično probušenoj zbog kapanja pepela od cigare, sedi u nekoj bašti Herceg Novog. Kao da je upravo došao sa jedrenja i, pošto je ne samo umoran da govori već i smatra da je mnogo priče izlišno, samo sedi, puši i gleda u daljinu. Pa onda kaže: „U jednom kratkom periodu terora apstraktnog slikarstva moglo se misliti da je došao kraj slikanju ljudskog lika. To se smatralo konzervativnim ili tradicionalnim i zastarelim, kao da je zastareo i sam čovjek, koji je takođe tradicionalan. Čovjekov lik je, međutim, vrhunski motiv slikarstva i svake umetnosti. [...] Umjetnik se služi laži da bi rekao istinu.”

Neobična svakodnevica Stanićevih slika nepretenciozno priziva potragu za slobodom, za smislom i bivstvom, zaustavlja vreme, začikava večnost, ruga joj se i žudi za njom. U razgovoru sa Tamarom Nikčević nazvanom „Živjeti i umrijeti od smeha” Vojo Stanić zaključuje: „Ne znam... Volim život i žao mi je što ću umrijeti. Ako mi se to uopšte jednom dogodi. A izgleda da hoće. Mada, vazda velim da ne idemo nigdje: sve što se vidi i čuje, traje vječno. Naš lik i naš glas će još dugo lutati kosmosom.”

„Ja sam ti u Novom poznatiji čak i od Pikasa”, dočekao je svoju sagovornicu. Priča da je rođen u Podgorici, osnovnu i srednju školu završio je u Nikšiću, studirao u Beogradu. „Veli” da je Nikšićanin, ali kao da oduvek živi samo u Novom, odakle mu prozor gleda na more kao da „čitav kosmos” prolazi tuda. Nada, njegova životna saputnica, voljena Njake, već je bila otišla.

„Sliku koju poneseš iz detinjstva, iz roditeljske kuće, poslije samo uljepšavaš. Ili je, ako baš nemaš sreće, pokvariš.” Sećao se tačnog datuma kada je počeo da slika opijen lepotom Van Gogovih pejzaža. Bilo je to sa njegovih trideset godina, 24. decembra 1954. godine, u 16.30 časova.

Mogao je da slika samo u usamljenosti, bez ičijeg prisustva, smatrao je i inače da je čovek uvek sam, naročito u društvu.

Ova nevelika knjiga otkriva duh Voje Stanića u dvojakom odnosu: proseve njegove mudrosti napisane u samoći, a onda i u dijalogu, gde je i ne želeći, ispoljavao duhovitost. Preživeo je Drugi svetski rat pod italijanskom okupacijom, koja je za njega bila „kulturni doživljaj”, a jedan okupator koji se stideo te svoje istorijske uloge učio ga je da crta. Od nacionalista je pobegao, a onda je dospeo u partizane. Nije mu se svidelo kako su ga dočekali. „Ponašali su se kao da su nas zarobili”, pričao je.

Povodom ratova iz devedesetih, setio se za njega bolnog granatiranja Dubrovnika. Posle je, kako je rekao, osećao stid kada je izlagao tamo. Mešanje umetnika u politiku nije smatrao primerenim, ali je mislio i to da je nemoralno biti apolitičan, da je politika nešto što se tiče svakog građanina.

Poznavao je Mihajla Lalića, a zbog druženja sa Milovanom Đilasom Udba mu je bila „za petama”. Sa Andrićem je voleo da razgovara, ali je mislio da bi ostao dosadni penzioner koji je i sa sobom na „vi” da nije napisao tako uzvišena dela. Kusturici je hteo da pokloni sliku, ali mu je Njake ipak prodala. Bio je profesor i Dadi Đuriću, a radeći u Umetničkoj školi u Herceg Novom, studentima je predavanja držao na plaži. U učionicu je ulazio kroz prozor, jer se u umetnost može ući i na drugačiji način. Kao mladom slikaru pomagao mu je Petar Lubarda. Lubardu je posmatrao u tišini dok je slikao u malom ateljeu u Profesorskoj koloniji.

Jedna gotovo burleskna anegdota govori o Vojinoj duhovitosti. Kao studenta vajarstva hvalili su ga pomenuti Lubarda, pa i Milo Milunović i Stojan Aralica. Ubrzo posle diplomskog ispita 1951. godine učestvovao je na konkursu povodom stogodišnjice od Njegoševe smrti. Na Cetinju žiri nije posebno cenio njegovu skulpturu Sime Milutinovića Sarajlije, pa je pitao slučajnog prolaznika koji je u strahu od Informbiroa u Siminom liku prepoznao Tita! Onda je Simu uneo u autobus za Titograd, nepokrivenog, a njegovo objašnjenje da to nije čovek „kome je slabo”, već skulptura od gipsa, saputnici su protumačili kao „da je Simo od Šavnika, pa mu ništa nije jasno”...

Prema Crnoj Gori odnosio se ljubavno, ironično, kritički, kao što čovek čini prema svom najbližem: „Uvek sam bio više ’za’ nego ’protiv’... Vele i da su Crnogorci lijeni – jesu, ali nisu pasivni. I ambiciozni su. Čak bolesno! Jer, iako najmanji, takmičimo se sa svima. Mada to i nije tako loše za jedan mali narod.”

I u poznim godinama Vojo Stanić slikao je sa strašću, iako je verovao da to neće promeniti svet. Ipak, pisao je: „Prvo se promijeni svijet, pa tek onda slikarstvo. Tu je nastao nesporazum socijalističkog realizma. Ta nestrpljivost da se ostvari socijalizam u slikarstvu prije nego u životu kompromitovala je cijelu stvar. Kao da smo htjeli da falsifikujemo socijalizam. Umjetnost ima svoju neodoljivu logiku kretanja dalje; ona ne napreduje, ona samo odražava duh svoga vremena.”

U životu i ljudima najviše je cenio jednostavnost, skromnost, nije se obazirao na one koji „mnogo znaju”. Za njega je sreća bila pitanje morala.

Njegov stav o strahu i spasenju sve je što treba imati na umu: „Izgleda da je najvažniji osjećaj mjere, čak i onda kada treba učiti i kada je u pitanju kvalitet. Mi se možda više danas civilizujemo nego što kultivišemo svoju ličnost. Danas živimo u vremenu straha, dosad nepoznatog straha za opstanak. Svijet je ugrožen od onog civilizovanog dijela, a ne od onog koji to nije. Histerično čerupanje, pljačkanje i perušanje ove male Zemljine kugle, koja je dovoljno bogata da svi na njoj žive dobro, pod uslovom da su razumni. Svijet može spasti samo jedna prava kulturna revolucija.”