Opasne debeljuce
Kuvanje je forma blage moći jer onaj ko kuva odlučuje o jelovniku, raspoređuje služenje kontrolišući davanje, što je suština zavodničke dinamike. Ako je kuvanje pažljivo smišljeno i komponovano, liči na umetnost. Ako je kuvar uporan, njegova veština liči na udvaranje
Puter je moralno sumnjiva namirnica. Proglašen štetnim i zamenjen margarinom, opet se bojažljivo pojavljuje u svakodnevnom jelovniku, opominjući na uludo unesene kalorije. O njima naročito vode računa žene, jer nije isto kad one dobijaju na težini nego kad ulicama šetaju ugojeni muškarci ponosni na svoje ogromne trbuhe. Mastan i kaloričan, puter uzdrmava stav društva koje lakše prihvata skromnu i gladnu mršavicu, koja se žrtvuje i pati nego raskalašnu debeljucu, koja otvoreno uživa.
Naslov svetski slavnog romana Puter japanske književnice Asako Juzuki (Laguna), na prvi pogled banalan i svakodnevan, poziva na razmišljanje o poroku savršenosti, koji nalaže nametnutu vitkost, naročito u zemlji gejši, čija ukupna težina sa raskošnom odećom, perikom i nakitom jedva prelazi četrdeset pet kilograma. Junakinja romana i obožavateljka putera, Manako Kađi, iz dna duše mrzi jeftinu zamenu margarin, poredeći ga sa ljudima koji nemaju stila i žive „margarinski” – disciplinovano i po pravilima, ali bez posebnog ukusa koji životu daju igra i prepuštanje.
Puter je simbol zabranjenog uživanja i pobune anoreksične, uspavane lepotice željne svega. Upućujući na značaj gozbe i uživanja u hrani, roman ukazuje na krivicu savremene žene, doduše oslobođene korseta, žica i utega, ali ugurane u salu za vežbanje i podvrgnute iscrpljujućim dijetama. Ako je puter luksuzna namirnica koja se dodaje jelu da bi bilo podatnije i sočnije, da li žena sme sebi da dozvoli taj luksuz? Da li uopšte sme da poželi nešto više od pukog preživljavanja?
Nekadašnje barokne lepojke, koje nisu štedele na puteru, povukle su se u puste muzejske sale ustupivši mesto vižljastim modelima, kojima se dive i zavide im isključivo žene. Kolumbijac Fernando Botero, jedan od retkih javno oduševljen oblinama, sačuvao je na svojim slikama krupna tela žena i muškaraca, mačaka, konja, predmeta, čak i kuća, istražujući ne toliko gojaznost koliko raskoš forme, osećaj da sve zauzima više prostora nego što treba. Zaronjeni u sopstvenu masu, istovremeno čili i nepokretni (kako se često čine debeljuce), smešni i čulni, oni postoje u snovima u kojima je sve preterano, spolja obavijeni tišinom, a iznutra ispunjeni uzbudljivim nemirom.
Savremeno društvo sa negodovanjem gleda na ženski apetit – ne samo za jelom nego i za moći, pažnjom, seksom. Žensko telo je stalno pod kontrolom. Žene koje jedu bez stida deluju pomalo zastrašujuće jer ne bez ironije ukazuju na opasnu glad za ljubavlju i pažnjom. Gojazni i anoreksični neprestano biju svoju bitku kroz obilno prihvatanje ili odbacivanje hrane, koja je u našoj kulturi povezana sa svakom emocijom. Ona je način da se izraze ljubav, pristajanje, radost; njome se iskazuju krivica, ulagivanje ili strah od odbacivanja.
Skladišta sećanja
Kroz istinit slučaj fatalne prevarantkinje i talentovane kuvarice u pritvoru, optužene da je otrovala trojicu ljubavnika, roman Puter upravo govori o fobiji debljine, zadovoljstvu isprobavanja novih jela i vezi između hrane i traume.
Sa sumnjivom trovačicom Manako, drusle i za muškarce privlačne figure, povezuje se mlada i uspešna novinarka Rika željna senzacionalističkih vesti, čulno zamrznuta gotovom hranom i instant rezancima, koje jede kasno noću, kad se vrati s posla. Da bi se optuženoj Manako što više približila, Rika se raspituje o njenim receptima isprobanim na nesrećnim ljubavnicima, koji su iz samačke učmalosti i uspavljujućeg ritma dosadnih života naglo uskočili u vrtlog čulnosti, što njihovo telo nije moglo da prati i podnese.
Poznanstvo dveju žena prerasta potrebe intervjua i postaje opsesivno prijateljstvo. Uputstva o kuvanju i uživanje u novim ukusima menja suzdržanu, muškobanjastu Riku, koja otkriva svoju ženstvenost i nov odnos sa muškarcima. Nije stvar da budeš poželjan drugome, već da ukineš stigmu na sopstvenom telu podvrgnutom samocenzuri i sebe vidiš kao nekog voljenog i poželjnog.
Naročito u patrijarhalnoj kulturi, svaka ponuda obilja kod žene izaziva povlačenje. Tradicionalne vrednosti Lepote i Čistote teraju je u neprijateljstvo prema „prljavom” telu, koje bi najradije svela na „konceptualnu” umetnost bez objekta. Neke mršavice svoje odsustvo u kuhinji pravdaju nedostatkom vremena, tako sakrivajući suspregnute nagone i otuđenost prema željama i sopstvenom telu. Jednostavni obroci, čije spremanje ne zahteva mnogo vremena, poput onog od pirinča sa soja sosom i obiljem putera iz romana takođe kriju raskoš u kojoj može da se uživa. Iako ponekad sveden, život ne mora da bude strog i isključivo praktičan.
Roman Puter na nov način progovara o zavođenju kuvanjem i obedovanjem.
Hrana u mozgu podstiče centre zadovoljstva, iste one koji učestvuju u buđenju privlačnosti i želji za seksom. Zajednička trpeza ne samo da pokazuje prijateljske namere onih koji, dok jedu, sede, gledaju se i nikud ne žure već ukazuje i na kuvaričino ulaganje vremena, pažnje i energije. Hrana je središnje mesto na svakoj svetkovini. Deliti hranu sa drugima znači biti deo proslave, odbaciti je – znači biti isključen iz života.
U sveopštem ubrzanju, obedovanje za stolom je spor čin. Sipa se i pije vino, dodaje se hleb, između zalogaja uživa se u tišini. Svako od nas pamti nedeljne ručkove kad je majka sipala supu, a otac sekao pečenje. Očekivalo se da pojedemo sve što je majka nakuvala za taj dan. Ako ne možemo dalje, odbijamo majku, njenu ljubav, trud i žrtvu. Kuvanje je forma blage moći jer onaj ko kuva odlučuje o jelovniku, raspoređuje služenje kontrolišući davanje, što je suština zavodničke dinamike. Ako je kuvanje pažljivo smišljeno i komponovano, liči na umetnost. Ako je kuvar uporan, njegova veština liči na udvaranje.
Uprkos povećanom broju gladnih, hrana u televizijskim emisijama i na stranicama novina sve više preuzima ulogu koju su nekad imale religija, politika ili porodična istorija o uspehu.
Uz pripremanje nekog jela, TV mrgudi sa kuvarskom keceljom i kuvarice propisno razgolićenog poprsja sećaju se recepata svojih majki i baka, time ističući moć koju su u porodici nekad imale dobre kuvarice. Njihov prikaz kulinarskog umeća progovara o povezanosti, klasnom pripadanju i poreklu. Kao i slikar Botero, ovi protivnici asketizma i moderni reklameri obilja slave svet pun maštovito aranžiranih stolova sa cvećem i voćem, što je probuđena čežnja za punoćom iskustva u vreme digitalne anoreksije sa tetoviranim telima. Moda tetovaže nalaže vitkost. Ona je protivnik kilograma, jer zahteva da se telo svede na nepromenljiv oblik konzerviran crtežima koji bi bili ugroženi svakom novom oblinom.
Iako brza hrana, koja se naručuje ili jede na ulici, postaje masovna ishrana iscrpljenih i zatočenih zveri kojima dostavljač ubacuje zasluženu porciju, originalni recepti na televiziji reklamiraju hranu kao poslednje iskustvo čulnosti. U sterilnom svetu hrana preostaje kao nešto što ne može potpuno da se virtuelno doživi. Mogu da se nižu hiljade fotografija divnih kolača, ali moramo da probamo parče da bismo zaista osetili njegov ukus.
U vrtlogu političke i ekonomske nestabilnosti, kuvanje je retka aktivnost koja pruža osećaj reda. Moguće su neznatne improvizacije, ali se sve ipak događa kao u operacionoj sali. Neki ukusi predstavljaju skladište sećanja, kakav je Prustov kolačić madlena umočen u čaj. Mirisi sarme i podvarka, nanine lenje pite i teleće čorbe nostalgično prizivaju čitav jedan izgubljeni svet. U kućama sa velikim zajedničkim dvorištima koje pamtim, ne samo da se po mirisu znalo ko šta kuva već se nagoveštavalo i raspoloženje ukućana, jadno i mrzovoljno sa podgrejanim ostacima jučerašnjeg ručka ili radostan početak meseca, kad se domaćice razmašu, čekajući muževe da se izgladneli vrate s posla ili decu iz škole.
Ručkovi su bili markeri identiteta, pokazatelji ko koliko zarađuje, koliko je usvojio običaje grada, a čime još uvek pripada napuštenom zavičaju, gde je vladalo pravilo jake zaprške i dugog dinstanja.
U kulinarskim romanima, gde su ljubavni sastanci obogaćeni ukusom čokolade i plakanjem pri seckanju crnog luka, sve se više pojavljuje zanemareno čulo ukusa.
Bilo da su pečeni bataci u Rableovom Gargantui i Pantagruelu ili sirotinjska kaša Olivera Tvista, ostrige kod Tolstoja, beli bubrezi koje jede Džojsov Leopold Blum, kavijar, jesetra i votka u romanu Bulgakova ili prepelice u sosu od ružinih latica u Kao voda za čokoladu, hrana je važna piščeva poruka ili odgovor na suviše apstraktan savremeni život, često sveden na prepoznatljive obrise. Kuhinja je u njima dnevna soba sa postavljenim stolom, a kuvarica novi pripovedač, koji vešto okuplja svoje slušaoce.
Da pažnja i želja za kreativnim podvigom mogu da uspešno povežu ljude, govori Babetina gozba Norvežanke Karen Blisken, u kojoj izbeglica Babet pomaže u domaćinstvu vremešnih i namćorastih sestara. Posle dobitka na lutriji, Babet troši sav imetak pripremivši francuske specijalitete na koje je pozvala meštane, podsećajući da milost i nesebičan gest mogu da omekšaju i razneže strogu protestantsku uzdržanost okupljenu oko zajedničke trpeze.
Predstava i poniženje
Neobična Sorokinova priča Konjska čorba opisuje kako hrana, iznesena na zajednički sto, može da izgubi spontanost i postane mučan doživljaj. Muškarac plaća devojci da je netremice posmatra dok ona jede. Sa olakšanjem da mušterija od nje ne traži seksualne usluge, početna nelagodnost posmatrane mušterije pretvara se u nesnosne muke, pa u očaj i ludilo.
Zašto nam je neprijatno da jedemo dok nas drugi samo posmatra? Zašto ovakva podela deluje neprirodno?
Pogled može da bude jednako nasilan kao i dodir, jer predstavlja potpunu kontrolu, stvara osećaj da smo preterano izloženi, gotovo ogoljeni. U svim kulturama smatra se nepristojnim da neko posmatra one koji jedu. To je trenutak kada popuštaju kočnice i čovek postaje ranjiv budući sveden na nagonsko udovoljavanje gladi. Otvara usta, lice mu se žvakanjem i gutanjem menja, gestovi su nekontrolisani, a pažnja je usredsređena na bonton za stolom.
U ovoj Sorokinovoj priči sa najupečatljivijim prizorom jedenja u književnosti muškarac kupuje pravo na pogled, koji postaje njegov instrument vlasti. U kulturi spektakla nije ni važno učestvovati, već samo gledati. Nije bitan ukus hrane, već prizori ljudi za stolom, kojih su pune reklame na televiziji.
Jedenje u društvu kao čin naklonosti i poverenja postaje oblik poniženja zato što ga neko drugi pretvara u predstavu.
