Опасне дебељуце
Кување је форма благе моћи јер онај ко кува одлучује о јеловнику, распоређује служење контролишући давање, што је суштина заводничке динамике. Ако је кување пажљиво смишљено и компоновано, личи на уметност. Ако је кувар упоран, његова вештина личи на удварање
Путер је морално сумњива намирница. Проглашен штетним и замењен маргарином, опет се бојажљиво појављује у свакодневном јеловнику, опомињући на улудо унесене калорије. О њима нарочито воде рачуна жене, јер није исто кад оне добијају на тежини него кад улицама шетају угојени мушкарци поносни на своје огромне трбухе. Мастан и калоричан, путер уздрмава став друштва које лакше прихвата скромну и гладну мршавицу, која се жртвује и пати него раскалашну дебељуцу, која отворено ужива.
Наслов светски славног романа Путер јапанске књижевнице Асако Јузуки (Лагуна), на први поглед баналан и свакодневан, позива на размишљање о пороку савршености, који налаже наметнуту виткост, нарочито у земљи гејши, чија укупна тежина са раскошном одећом, периком и накитом једва прелази четрдесет пет килограма. Јунакиња романа и обожаватељка путера, Манако Кађи, из дна душе мрзи јефтину замену маргарин, поредећи га са људима који немају стила и живе „маргарински” – дисциплиновано и пo правилима, али без посебног укуса који животу дају игра и препуштање.
Путер је симбол забрањеног уживања и побуне анорексичне, успаване лепотице жељне свега. Упућујући на значај гозбе и уживања у храни, роман указује на кривицу савремене жене, додуше ослобођене корсета, жица и утега, али угуране у салу за вежбање и подвргнуте исцрпљујућим дијетама. Ако је путер луксузна намирница која се додаје јелу да би било податније и сочније, да ли жена сме себи да дозволи тај луксуз? Да ли уопште сме да пожели нешто више од пуког преживљавања?
Некадашње барокне лепојке, које нису штеделе на путеру, повукле су се у пусте музејске сале уступивши место вижљастим моделима, којима се диве и завиде им искључиво жене. Колумбијац Фернандо Ботеро, један од ретких јавно одушевљен облинама, сачувао је на својим сликама крупна тела жена и мушкараца, мачака, коња, предмета, чак и кућа, истражујући не толико гојазност колико раскош форме, осећај да све заузима више простора него што треба. Зароњени у сопствену масу, истовремено чили и непокретни (како се често чине дебељуце), смешни и чулни, они постоје у сновима у којима је све претерано, споља обавијени тишином, а изнутра испуњени узбудљивим немиром.
Савремено друштво са негодовањем гледа на женски апетит – не само за јелом него и за моћи, пажњом, сексом. Женско тело је стално под контролом. Жене које једу без стида делују помало застрашујуће јер не без ироније указују на опасну глад за љубављу и пажњом. Гојазни и анорексични непрестано бију своју битку кроз обилно прихватање или одбацивање хране, која је у нашој култури повезана са сваком емоцијом. Она је начин да се изразе љубав, пристајање, радост; њоме се исказују кривица, улагивање или страх од одбацивања.
Складишта сећања
Кроз истинит случај фаталне преваранткиње и талентоване куварице у притвору, оптужене да је отровала тројицу љубавника, роман Путер управо говори о фобији дебљине, задовољству испробавања нових јела и вези између хране и трауме.
Са сумњивом тровачицом Манако, друсле и за мушкарце привлачне фигуре, повезује се млада и успешна новинарка Рика жељна сензационалистичких вести, чулно замрзнута готовом храном и инстант резанцима, које једе касно ноћу, кад се врати с посла. Да би се оптуженој Манако што више приближила, Рика се распитује о њеним рецептима испробаним на несрећним љубавницима, који су из самачке учмалости и успављујућег ритма досадних живота нагло ускочили у вртлог чулности, што њихово тело није могло да прати и поднесе.
Познанство двеју жена прераста потребе интервјуа и постаје опсесивно пријатељство. Упутства о кувању и уживање у новим укусима мења суздржану, мушкобањасту Рику, која открива своју женственост и нов однос са мушкарцима. Није ствар да будеш пожељан другоме, већ да укинеш стигму на сопственом телу подвргнутом самоцензури и себе видиш као неког вољеног и пожељног.
Нарочито у патријархалној култури, свака понуда обиља код жене изазива повлачење. Традиционалне вредности Лепоте и Чистоте терају је у непријатељство према „прљавом” телу, које би најрадије свела на „концептуалну” уметност без објекта. Неке мршавице своје одсуство у кухињи правдају недостатком времена, тако сакривајући суспрегнуте нагоне и отуђеност према жељама и сопственом телу. Једноставни оброци, чије спремање не захтева много времена, попут оног од пиринча са соја сосом и обиљем путера из романа такође крију раскош у којој може да се ужива. Иако понекад сведен, живот не мора да буде строг и искључиво практичан.
Роман Путер на нов начин проговара о завођењу кувањем и обедовањем.
Храна у мозгу подстиче центре задовољства, исте оне који учествују у буђењу привлачности и жељи за сексом. Заједничка трпеза не само да показује пријатељске намере оних који, док једу, седе, гледају се и никуд не журе већ указује и на куваричино улагање времена, пажње и енергије. Храна је средишње место на свакој светковини. Делити храну са другима значи бити део прославе, одбацити је – значи бити искључен из живота.
У свеопштем убрзању, обедовање за столом је спор чин. Сипа се и пије вино, додаје се хлеб, између залогаја ужива се у тишини. Свако од нас памти недељне ручкове кад је мајка сипала супу, а отац секао печење. Очекивало се да поједемо све што је мајка накувала за тај дан. Ако не можемо даље, одбијамо мајку, њену љубав, труд и жртву. Кување је форма благе моћи јер онај ко кува одлучује о јеловнику, распоређује служење контролишући давање, што је суштина заводничке динамике. Ако је кување пажљиво смишљено и компоновано, личи на уметност. Ако је кувар упоран, његова вештина личи на удварање.
Упркос повећаном броју гладних, храна у телевизијским емисијама и на страницама новина све више преузима улогу коју су некад имале религија, политика или породична историја о успеху.
Уз припремање неког јела, ТВ мргуди са куварском кецељом и куварице прописно разголићеног попрсја сећају се рецепата својих мајки и бака, тиме истичући моћ коју су у породици некад имале добре куварице. Њихов приказ кулинарског умећа проговара о повезаности, класном припадању и пореклу. Као и сликар Ботеро, ови противници аскетизма и модерни рекламери обиља славе свет пун маштовито аранжираних столова са цвећем и воћем, што је пробуђена чежња за пуноћом искуства у време дигиталне анорексије са тетовираним телима. Мода тетоваже налаже виткост. Она је противник килограма, јер захтева да се тело сведе на непроменљив облик конзервиран цртежима који би били угрожени сваком новом облином.
Иако брза храна, која се наручује или једе на улици, постаје масовна исхрана исцрпљених и заточених звери којима достављач убацује заслужену порцију, оригинални рецепти на телевизији рекламирају храну као последње искуство чулности. У стерилном свету храна преостаје као нешто што не може потпуно да се виртуелно доживи. Могу да се нижу хиљаде фотографија дивних колача, али морамо да пробамо парче да бисмо заиста осетили његов укус.
У вртлогу политичке и економске нестабилности, кување је ретка активност која пружа осећај реда. Могуће су незнатне импровизације, али се све ипак догађа као у операционој сали. Неки укуси представљају складиште сећања, какав је Прустов колачић мадлена умочен у чај. Мириси сарме и подварка, нанине лење пите и телеће чорбе носталгично призивају читав један изгубљени свет. У кућама са великим заједничким двориштима које памтим, не само да се по мирису знало ко шта кува већ се наговештавало и расположење укућана, јадно и мрзовољно са подгрејаним остацима јучерашњег ручка или радостан почетак месеца, кад се домаћице размашу, чекајући мужеве да се изгладнели врате с посла или децу из школе.
Ручкови су били маркери идентитета, показатељи ко колико зарађује, колико је усвојио обичаје града, а чиме још увек припада напуштеном завичају, где је владало правило јаке запршке и дугог динстања.
У кулинарским романима, где су љубавни састанци обогаћени укусом чоколаде и плакањем при сецкању црног лука, све се више појављује занемарено чуло укуса.
Било да су печени батаци у Раблеовом Гаргантуи и Пантагруелу или сиротињска каша Оливера Твиста, остриге код Толстоја, бели бубрези које једе Џојсов Леополд Блум, кавијар, јесетра и вотка у роману Булгакова или препелице у сосу од ружиних латица у Као вода за чоколаду, храна је важна пишчева порука или одговор на сувише апстрактан савремени живот, често сведен на препознатљиве обрисе. Кухиња је у њима дневна соба са постављеним столом, а куварица нови приповедач, који вешто окупља своје слушаоце.
Да пажња и жеља за креативним подвигом могу да успешно повежу људе, говори Бабетина гозба Норвежанке Карен Блискен, у којој избеглица Бабет помаже у домаћинству времешних и намћорастих сестара. После добитка на лутрији, Бабет троши сав иметак припремивши француске специјалитете на које је позвала мештане, подсећајући да милост и несебичан гест могу да омекшају и разнеже строгу протестантску уздржаност окупљену око заједничке трпезе.
Представа и понижење
Необична Сорокинова прича Коњска чорба описује како храна, изнесена на заједнички сто, може да изгуби спонтаност и постане мучан доживљај. Мушкарац плаћа девојци да је нетремице посматра док она једе. Са олакшањем да муштерија од ње не тражи сексуалне услуге, почетна нелагодност посматране муштерије претвара се у несносне муке, па у очај и лудило.
Зашто нам је непријатно да једемо док нас други само посматра? Зашто оваква подела делује неприродно?
Поглед може да буде једнако насилан као и додир, јер представља потпуну контролу, ствара осећај да смо претерано изложени, готово огољени. У свим културама сматра се непристојним да неко посматра оне који једу. То је тренутак када попуштају кочнице и човек постаје рањив будући сведен на нагонско удовољавање глади. Отвара уста, лице му се жвакањем и гутањем мења, гестови су неконтролисани, а пажња је усредсређена на бонтон за столом.
У овој Сорокиновој причи са најупечатљивијим призором једења у књижевности мушкарац купује право на поглед, који постаје његов инструмент власти. У култури спектакла није ни важно учествовати, већ само гледати. Није битан укус хране, већ призори људи за столом, којих су пуне рекламе на телевизији.
Једење у друштву као чин наклоности и поверења постаје облик понижења зато што га неко други претвара у представу.
