Теорија клатна (не)културног рата

После пар веома врућих ратова, имали смо, деценијама, потуљени хладни рат, потом неолиберализам и глобализацију, а сада смо на прагу новог „културног рата”. Апсурдно име за једну веома некултурну појаву која се своди (по ко зна који пут) на сукоб два једноумља – требало би да се зове рат двеју култура!

Изгледа да смена цајтгајста (zeitgeist, дух времена, прим. ред.) увек мора да буде манихејска: сликовитије речено, кад се клатно пусти из једног крајњег положаја, његова осцилација ће почети тако што ће прво отићи у другу крајност, да би се тек после неког времена почело приближавати средини, тачки у којој ће се зауставити. Крај прошлог и прве деценије овог миленијума обележило је, нарочито у центрима западне цивилизације, јачање свести о политичкој коректности која је последњих година толико хипертрофирана да се претворила у сопствену супротност: борба за равноправност и слободу (раса, мањина, култура), за сексуалну слободу и социјалне једнакости, потпомогнута покретима као што су „Me Too” и „Black Lives Matter”, довела је до ауторитарно заведеног једноумља које се данас често идентификује као воук (woke) култура. О њој је, врло дидактично и непристрасно, на овим истим страницама недавно писала Милена Ђорђијевић, успешно одолевајући искушењима страсне одбране или напада, који су, углавном, једини начини на који се о тој теми говори, па нећу губити време на понављање реченог.

Јачање нове деснице у политици добрим делом се данас, кад је гласачко тело у питању, ослања на теорију клатна: успешно капитализујући растуће незадовољство „обичних људи” диктатом воук једноумља, нова (екстремна) десница која спроводи досад невиђену концентрацију капитала, истовремено постаје стегоноша супротстављања тој култури која је, ничим неизазвана, саму себе сатерала у ћошак и довела до апсурда. Ко се при здравој памети неће сложити да је бесмислено одбити да се свира Бетовен јер је игнорисао црнце у доба кад их у Европи такорећи уопште није било? (Пардон, Афроамериканце! Мада ми никад неће бити јасно зашто се и белци не увреде кад их назову белцима а не кавкаском расом...)

Проблем постаје сложенији кад је јасно да су милиони људи којима су се воук и политичка коректност попели на перчин и који би своју ситну децу да васпитавају као мушкиће и женскиће, а не као оних 0,0000001 посто LGBTXYZ мањина, чија права не треба да буду угрожена али ни рекламирана, практично принуђени да се сложе са крајњом десницом у одбрани својих уверења, иако нису у другом погледу њихови политички истомишљеници.

Клатно почиње опет да се жестоко клати кад се ове две културе идентификују политички, и то манихејски – воук као прогресивно левичарска, а антивоук као ултраконзервативна, фашисоидно десничарска. Манимо се већ једном идеолошког етикетирања! Десница је одавно научила како да амортизује моралну надмоћ левице, као што је левица – барем она конструктивнија и прагматичнија – научила штошта о доброј економији и прагматичној владавини од деснице. У данашњем сукобу култура реч је, просто речено, о закону акције и реакције.

Левица у ћорсокаку

Италијански историчар Енцо Траверсо сматра да је главни проблем данашњег света одсуство идеолошког пројектовања у времену. Нова десница, чији су најгласнији медијски гласноговорници свеже инаугурисани амерички председник Доналд Трамп и први либертаријанац на власти, аргентински председник Хавијер Милеј, позива на повратак у прошлост тзв. традиционалним вредностима: патријархалној породици, класичном родном идентитету, старим социо-политичким хијерархијама и негдашњем систему класних вредности, те тиме окреће леђа будућности. Док по њој пљуште напади тзв. прогресивне левице за фашисоидну идеологију, ауторитарност и социјалну неосетљивост, не може се пренебрегнути чињеница да је нова десница ојачала управо у тренутку кад су са свих страна почели све гласније да се чују гласови негодовања против такође ауторитарног диктата левице која јесте наметнула једноумље воук културе, али досад ниједну успешну друштвену парадигму која би се, чак ни на нивоу утопијски идеологизоване жеље, пројектовала на будућност. Простије речено, ушанченост у некој врсти атемпоралне садашњости коју примећује Траверсо последица је закона акције и реакције, теорије клатна: очигледан ћорсокак левице довео је до све већег приклањања другој крајности, реакционарној конзервативној идеологији „добрих старих времена”, подједнако незаинтересованој да идеолошки осмисли неку аутентично нову будућност.

У својим мемоарима аргентински писац и новинар Мартин Капарос то овако описује: „Млади шездесетих и седамдесетих година двадесетог века су својом побуном против владајућег система вредности и културе желели да изграде квалитетну нову будућност, док данашњи млади желе да поврате вредности и поредак које су њихови родитељи упропастили.”

Није случајно што се, говорећи недавно на Светском економском форуму у Давосу, Хавијер Милеј готово све време жестоко обрушавао на воук културу као оличење демагошког, неуспешног, марксистичког културног модела који је, рекао је, прави рак западне цивилизације.

Годину дана раније, новопечени председник је на економском скупу говорио о економији. За тих годину дана, као „аутоматски савезник Трампа”, Милеј је од ексцентричног почетника у политици прерастао у планетарну звезду нове деснице. Да се његов глас чује и помно слуша, помогли су му неоспорни успеси на макроекономском плану, али и време кад је клатно кренуло слева–надесно.

Као антивоук крсташи, Трамп и Милеј – уз умеренију али недвосмислену подршку председника Мађарске, Италије, Салвадора, Израела, британске владе и влада још неких земаља, повели су данас (не)културни рат против левичарске друштвене парадигме коју без задршке називају – комунистичком. У Давосу, Милеј је вуок култури дао више но што јој, строго узев, припада, проглашавајући „ментални вирус воук идеологије” рак-раном западне цивилизације: у ту врећу, понекад названу социјалистичком, а понекад марксистичком, Милеј је стрпао феминизам, идеологију родне једнакости, борбу против климатских промена, толеранцију према мигрантима и мањинама, проглашавајући их „многим главама истог чудовишта”.

Клатно се жестоко љуља, стиже улево и удесно до својих крајности. Тешко да ће се ускоро зауставити у некој идеалној уравнотеженој средини. Ратови културних парадигми одувек су били ратови за превласт. После пада Берлинског зида, прогресивне снаге водећих земаља нису пронашле палијативни алтернативни економски модел за огромне социо-економске разлике и неправде, па су се усредсредиле на лакше и видљивије проблеме: на права мањина (расних, родних, националних, и само донекле социјалних). Тако је створена воук култура, чија је постепена хипертрофија довела до диктата једноумља, налик на Орвелову „1984”. Десница се окренула концентрацији капитала уз помоћ технолошког напретка и пребацивању тежишта са индустријског на финансијски сектор.

Похлепа на првом месту

Читав век утопијски најављивана смрт капитализма није никад даље но данас: данашњи свет је оличење похлепе. Важније је богатство, него демократија, важнија је зарада од правне државе.

Иронија је у томе што се данас управо они погођени владајућом парадигмом капитализма изјашњавају пре за џеп и „слободно” тржиште које никад није било протекционистичкије, него за социјалну једнакост и правну државу. За то је опет крива теорија клатна: људи који руше кипове америчких и британских очева нације јер су пре триста година, као и сви припадници елите, имали робове, светлосним годинама су далеко од почетака „воукизма”, кад је циљ био да се прогресивним политикама државе умање социјалне, родне, расне неједнакости. Створивши с временом апсурдни и – зашто не рећи – ауторитарни култ од воук културе, својевремено прогресивна левица отворила је широм врата екстремној, конзервативној десници. Управо та левица – коју су негдашњи анархисти називали „салонском” – својим понирањем у корупцију, некомпетентност, ауторитарност, демагогију и сиромаштво маса, довела је до генерализоване апатије и разочарења у политичку класу уопште, без идеолошког предзнака. Све док се клатно коначно не заустави.