Teorija klatna (ne)kulturnog rata

Posle par veoma vrućih ratova, imali smo, decenijama, potuljeni hladni rat, potom neoliberalizam i globalizaciju, a sada smo na pragu novog „kulturnog rata”. Apsurdno ime za jednu veoma nekulturnu pojavu koja se svodi (po ko zna koji put) na sukob dva jednoumlja – trebalo bi da se zove rat dveju kultura!

Izgleda da smena cajtgajsta (zeitgeist, duh vremena, prim. red.) uvek mora da bude manihejska: slikovitije rečeno, kad se klatno pusti iz jednog krajnjeg položaja, njegova oscilacija će početi tako što će prvo otići u drugu krajnost, da bi se tek posle nekog vremena počelo približavati sredini, tački u kojoj će se zaustaviti. Kraj prošlog i prve decenije ovog milenijuma obeležilo je, naročito u centrima zapadne civilizacije, jačanje svesti o političkoj korektnosti koja je poslednjih godina toliko hipertrofirana da se pretvorila u sopstvenu suprotnost: borba za ravnopravnost i slobodu (rasa, manjina, kultura), za seksualnu slobodu i socijalne jednakosti, potpomognuta pokretima kao što su „Me Too” i „Black Lives Matter”, dovela je do autoritarno zavedenog jednoumlja koje se danas često identifikuje kao vouk (woke) kultura. O njoj je, vrlo didaktično i nepristrasno, na ovim istim stranicama nedavno pisala Milena Đorđijević, uspešno odolevajući iskušenjima strasne odbrane ili napada, koji su, uglavnom, jedini načini na koji se o toj temi govori, pa neću gubiti vreme na ponavljanje rečenog.

Jačanje nove desnice u politici dobrim delom se danas, kad je glasačko telo u pitanju, oslanja na teoriju klatna: uspešno kapitalizujući rastuće nezadovoljstvo „običnih ljudi” diktatom vouk jednoumlja, nova (ekstremna) desnica koja sprovodi dosad neviđenu koncentraciju kapitala, istovremeno postaje stegonoša suprotstavljanja toj kulturi koja je, ničim neizazvana, samu sebe saterala u ćošak i dovela do apsurda. Ko se pri zdravoj pameti neće složiti da je besmisleno odbiti da se svira Betoven jer je ignorisao crnce u doba kad ih u Evropi takoreći uopšte nije bilo? (Pardon, Afroamerikance! Mada mi nikad neće biti jasno zašto se i belci ne uvrede kad ih nazovu belcima a ne kavkaskom rasom...)

Problem postaje složeniji kad je jasno da su milioni ljudi kojima su se vouk i politička korektnost popeli na perčin i koji bi svoju sitnu decu da vaspitavaju kao muškiće i ženskiće, a ne kao onih 0,0000001 posto LGBTXYZ manjina, čija prava ne treba da budu ugrožena ali ni reklamirana, praktično prinuđeni da se slože sa krajnjom desnicom u odbrani svojih uverenja, iako nisu u drugom pogledu njihovi politički istomišljenici.

Klatno počinje opet da se žestoko klati kad se ove dve kulture identifikuju politički, i to manihejski – vouk kao progresivno levičarska, a antivouk kao ultrakonzervativna, fašisoidno desničarska. Manimo se već jednom ideološkog etiketiranja! Desnica je odavno naučila kako da amortizuje moralnu nadmoć levice, kao što je levica – barem ona konstruktivnija i pragmatičnija – naučila štošta o dobroj ekonomiji i pragmatičnoj vladavini od desnice. U današnjem sukobu kultura reč je, prosto rečeno, o zakonu akcije i reakcije.

Levica u ćorsokaku

Italijanski istoričar Enco Traverso smatra da je glavni problem današnjeg sveta odsustvo ideološkog projektovanja u vremenu. Nova desnica, čiji su najglasniji medijski glasnogovornici sveže inaugurisani američki predsednik Donald Tramp i prvi libertarijanac na vlasti, argentinski predsednik Havijer Milej, poziva na povratak u prošlost tzv. tradicionalnim vrednostima: patrijarhalnoj porodici, klasičnom rodnom identitetu, starim socio-političkim hijerarhijama i negdašnjem sistemu klasnih vrednosti, te time okreće leđa budućnosti. Dok po njoj pljušte napadi tzv. progresivne levice za fašisoidnu ideologiju, autoritarnost i socijalnu neosetljivost, ne može se prenebregnuti činjenica da je nova desnica ojačala upravo u trenutku kad su sa svih strana počeli sve glasnije da se čuju glasovi negodovanja protiv takođe autoritarnog diktata levice koja jeste nametnula jednoumlje vouk kulture, ali dosad nijednu uspešnu društvenu paradigmu koja bi se, čak ni na nivou utopijski ideologizovane želje, projektovala na budućnost. Prostije rečeno, ušančenost u nekoj vrsti atemporalne sadašnjosti koju primećuje Traverso posledica je zakona akcije i reakcije, teorije klatna: očigledan ćorsokak levice doveo je do sve većeg priklanjanja drugoj krajnosti, reakcionarnoj konzervativnoj ideologiji „dobrih starih vremena”, podjednako nezainteresovanoj da ideološki osmisli neku autentično novu budućnost.

U svojim memoarima argentinski pisac i novinar Martin Kaparos to ovako opisuje: „Mladi šezdesetih i sedamdesetih godina dvadesetog veka su svojom pobunom protiv vladajućeg sistema vrednosti i kulture želeli da izgrade kvalitetnu novu budućnost, dok današnji mladi žele da povrate vrednosti i poredak koje su njihovi roditelji upropastili.”

Nije slučajno što se, govoreći nedavno na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu, Havijer Milej gotovo sve vreme žestoko obrušavao na vouk kulturu kao oličenje demagoškog, neuspešnog, marksističkog kulturnog modela koji je, rekao je, pravi rak zapadne civilizacije.

Godinu dana ranije, novopečeni predsednik je na ekonomskom skupu govorio o ekonomiji. Za tih godinu dana, kao „automatski saveznik Trampa”, Milej je od ekscentričnog početnika u politici prerastao u planetarnu zvezdu nove desnice. Da se njegov glas čuje i pomno sluša, pomogli su mu neosporni uspesi na makroekonomskom planu, ali i vreme kad je klatno krenulo sleva–nadesno.

Kao antivouk krstaši, Tramp i Milej – uz umereniju ali nedvosmislenu podršku predsednika Mađarske, Italije, Salvadora, Izraela, britanske vlade i vlada još nekih zemalja, poveli su danas (ne)kulturni rat protiv levičarske društvene paradigme koju bez zadrške nazivaju – komunističkom. U Davosu, Milej je vuok kulturi dao više no što joj, strogo uzev, pripada, proglašavajući „mentalni virus vouk ideologije” rak-ranom zapadne civilizacije: u tu vreću, ponekad nazvanu socijalističkom, a ponekad marksističkom, Milej je strpao feminizam, ideologiju rodne jednakosti, borbu protiv klimatskih promena, toleranciju prema migrantima i manjinama, proglašavajući ih „mnogim glavama istog čudovišta”.

Klatno se žestoko ljulja, stiže ulevo i udesno do svojih krajnosti. Teško da će se uskoro zaustaviti u nekoj idealnoj uravnoteženoj sredini. Ratovi kulturnih paradigmi oduvek su bili ratovi za prevlast. Posle pada Berlinskog zida, progresivne snage vodećih zemalja nisu pronašle palijativni alternativni ekonomski model za ogromne socio-ekonomske razlike i nepravde, pa su se usredsredile na lakše i vidljivije probleme: na prava manjina (rasnih, rodnih, nacionalnih, i samo donekle socijalnih). Tako je stvorena vouk kultura, čija je postepena hipertrofija dovela do diktata jednoumlja, nalik na Orvelovu „1984”. Desnica se okrenula koncentraciji kapitala uz pomoć tehnološkog napretka i prebacivanju težišta sa industrijskog na finansijski sektor.

Pohlepa na prvom mestu

Čitav vek utopijski najavljivana smrt kapitalizma nije nikad dalje no danas: današnji svet je oličenje pohlepe. Važnije je bogatstvo, nego demokratija, važnija je zarada od pravne države.

Ironija je u tome što se danas upravo oni pogođeni vladajućom paradigmom kapitalizma izjašnjavaju pre za džep i „slobodno” tržište koje nikad nije bilo protekcionističkije, nego za socijalnu jednakost i pravnu državu. Za to je opet kriva teorija klatna: ljudi koji ruše kipove američkih i britanskih očeva nacije jer su pre trista godina, kao i svi pripadnici elite, imali robove, svetlosnim godinama su daleko od početaka „voukizma”, kad je cilj bio da se progresivnim politikama države umanje socijalne, rodne, rasne nejednakosti. Stvorivši s vremenom apsurdni i – zašto ne reći – autoritarni kult od vouk kulture, svojevremeno progresivna levica otvorila je širom vrata ekstremnoj, konzervativnoj desnici. Upravo ta levica – koju su negdašnji anarhisti nazivali „salonskom” – svojim poniranjem u korupciju, nekompetentnost, autoritarnost, demagogiju i siromaštvo masa, dovela je do generalizovane apatije i razočarenja u političku klasu uopšte, bez ideološkog predznaka. Sve dok se klatno konačno ne zaustavi.