Никада се не такмичим са другима, већ само са собом
Дисциплина живљења није својствена само оперским певачима, већ свим уметницима. То је, уједно, и наше кинеско национало обележје. То носимо из куће
"Први пут када сам дошла у Србију заљубила сам се у њене људе. Београд је моја друга кућа, овде имам своје пријатеље, колеге, сараднике. И лепо ми је међу њима...", уверавала нас је лепа Кинескиња Ванже Жанг, оперска уметница са којом смо се недавно непланирано дружили у раним сатима на подгоричком аеродрому.
Враћала се са премијере представе „Крцко Орашчић“ која је са великим успехом изведена у Музичком центру Црне Горе. Дошла је, каже, да подржи свог колегу-кореографа Александра Илића, са којим негује вишегодишњу уметничку сарадњу. Деловала је свеже, одморно, иако је иза ње била готово непроспавана ноћ.
„Освежила ме је игра младог подгоричког балетског ансамбла, ентузијазам директорке Исидоре Дамјановић и самог Музичког центра Црне Горе. Лепо је видети како се развија ова уметничка линија и са којом посвећеношћу јој прилази Александар Илић. Његов сценски рукопис и те како добро познајем. Упознали смо се 2017. године у Бостону где је Илић радио кореогафију за оперу ‘Дон Ђовани’, а затим смо имали и заједнички концерт у Њујорку. Спонтано смо успоставили, а касније и наставили сарадњу, рефлексно вођени сличном енергијом коју смо препознали у себи. После тога смо радили плесну представу ‘Чаробни брег’ у УК ‘Вук’ у Београду, прича лирски сопран Ванже Жанг, док у јутарњем полумраку у рукама држи шољицу кафе да је угреје, и додаје:
„Да нисмо губили време потврђују и наши наредни кораци које смо предузимали у оквиру продукције ‘Ћао’, назване са алузијом на реч: здраво, која на кинеском језику означава појам: мост. Тако да смо направили мост сарадње између Србије и Кине, окупљајући бројне уметнике. Иза нас су успешна такмичења српско-кинеских музичара и играча, са посебним акцентом на уметничке средње школе и академије.
И док су се по аеродромском холу смркнути путници гурали са големим торбама, елеганта Ванже Жанг, којој су путовања рутина, одавно је, каже, схватила да све што јој је потербно стаје у ручну торбу. Обучена у црну хаљину са аутенитичним кинеским мотивима пленила је једноставношћу.
Ванже Жанг рођена је у Ичуну, на североистоку Кине, у породици која се бави просветом. Љубав према музици наследила је од оца, и већ са 16 године започела студије на престижном Централном музичком конзерваторијуму у Пекингу, код светски признатог тенора Хаитао Хеија. Недуго затим преселила се у САД, где је наставила усавршавање на Конзерваторијуму Нове Енглеске у Бостону.
Поклоници оперске уметности свакако је памте по наступу у Пучинијевој опери „Турандод“ у којој је тумачила улогу Лиу у Народног позоришту у Београду, али и концерту у Коларчевој задужбини, који је одржала у тандему са пијанистом Дејаном Синадиновићем, са којим планира нову сарадњу.
„Живела сам још 15 година у САД, организујући уметничке размене између Кине и САД, а онда се десио тај судбоности сусрет са професором Владимиром Томашевићем, који ме је убедио да упишем докторске студије у Србији. Већ две године живим на релацији Пекинг-Београд где сам докторант на ФМУ, на Катедри за соло певање, а после намеравам да упишем и докторт из камерне музике. Блиска ми је београдска уметничка сцена, чак имамо и сличне системе. Рецимо, кинеска кантата ‘Жута река’ блиска је вашој песми ‘Тамо далеко’. Приче су историјски врло сличне, говоре о војсци која је путовала далеко, враћала се да брани своју отаџбину”, прича Ванже, која је уједно ванредни, гостујући професор Института за уметничку игру у Београду.
На питање како успева да одржава тако деликатан професионални ритам, каже:
„Дисциплина живљења није својствена само оперским певачима, већ свим уметницима, јер захтева и физичку и психичку припрему. То је, уједно, и наше национално обележје. Ми Кинези имамо посебан однос према дисциплини, то носимо из куће. Нема везе којим послом се бавим, коју нову улогу припремам - ја фокусирам своју енергију, без обзира да ли је то мала или велика улога. То носимо од малих ногу, да морамо да дамо максимум, свесни својих ограничења. Да се човек никада не такмичи са другима, већ са самим собом. Увек сам чинила ствари за које верујем да имају вредност, јер није битна цена, већ квалитет”.
