Nikada se ne takmičim sa drugima, već samo sa sobom
Disciplina življenja nije svojstvena samo operskim pevačima, već svim umetnicima. To je, ujedno, i naše kinesko nacionalo obeležje. To nosimo iz kuće
"Prvi put kada sam došla u Srbiju zaljubila sam se u njene ljude. Beograd je moja druga kuća, ovde imam svoje prijatelje, kolege, saradnike. I lepo mi je među njima...", uveravala nas je lepa Kineskinja Vanže Žang, operska umetnica sa kojom smo se nedavno neplanirano družili u ranim satima na podgoričkom aerodromu.
Vraćala se sa premijere predstave „Krcko Oraščić“ koja je sa velikim uspehom izvedena u Muzičkom centru Crne Gore. Došla je, kaže, da podrži svog kolegu-koreografa Aleksandra Ilića, sa kojim neguje višegodišnju umetničku saradnju. Delovala je sveže, odmorno, iako je iza nje bila gotovo neprospavana noć.
„Osvežila me je igra mladog podgoričkog baletskog ansambla, entuzijazam direktorke Isidore Damjanović i samog Muzičkog centra Crne Gore. Lepo je videti kako se razvija ova umetnička linija i sa kojom posvećenošću joj prilazi Aleksandar Ilić. Njegov scenski rukopis i te kako dobro poznajem. Upoznali smo se 2017. godine u Bostonu gde je Ilić radio koreogafiju za operu ‘Don Đovani’, a zatim smo imali i zajednički koncert u Njujorku. Spontano smo uspostavili, a kasnije i nastavili saradnju, refleksno vođeni sličnom energijom koju smo prepoznali u sebi. Posle toga smo radili plesnu predstavu ‘Čarobni breg’ u UK ‘Vuk’ u Beogradu, priča lirski sopran Vanže Žang, dok u jutarnjem polumraku u rukama drži šoljicu kafe da je ugreje, i dodaje:
„Da nismo gubili vreme potvrđuju i naši naredni koraci koje smo preduzimali u okviru produkcije ‘Ćao’, nazvane sa aluzijom na reč: zdravo, koja na kineskom jeziku označava pojam: most. Tako da smo napravili most saradnje između Srbije i Kine, okupljajući brojne umetnike. Iza nas su uspešna takmičenja srpsko-kineskih muzičara i igrača, sa posebnim akcentom na umetničke srednje škole i akademije.
I dok su se po aerodromskom holu smrknuti putnici gurali sa golemim torbama, eleganta Vanže Žang, kojoj su putovanja rutina, odavno je, kaže, shvatila da sve što joj je poterbno staje u ručnu torbu. Obučena u crnu haljinu sa autenitičnim kineskim motivima plenila je jednostavnošću.
Vanže Žang rođena je u Ičunu, na severoistoku Kine, u porodici koja se bavi prosvetom. Ljubav prema muzici nasledila je od oca, i već sa 16 godine započela studije na prestižnom Centralnom muzičkom konzervatorijumu u Pekingu, kod svetski priznatog tenora Haitao Heija. Nedugo zatim preselila se u SAD, gde je nastavila usavršavanje na Konzervatorijumu Nove Engleske u Bostonu.
Poklonici operske umetnosti svakako je pamte po nastupu u Pučinijevoj operi „Turandod“ u kojoj je tumačila ulogu Liu u Narodnog pozorištu u Beogradu, ali i koncertu u Kolarčevoj zadužbini, koji je održala u tandemu sa pijanistom Dejanom Sinadinovićem, sa kojim planira novu saradnju.
„Živela sam još 15 godina u SAD, organizujući umetničke razmene između Kine i SAD, a onda se desio taj sudbonosti susret sa profesorom Vladimirom Tomaševićem, koji me je ubedio da upišem doktorske studije u Srbiji. Već dve godine živim na relaciji Peking-Beograd gde sam doktorant na FMU, na Katedri za solo pevanje, a posle nameravam da upišem i doktort iz kamerne muzike. Bliska mi je beogradska umetnička scena, čak imamo i slične sisteme. Recimo, kineska kantata ‘Žuta reka’ bliska je vašoj pesmi ‘Tamo daleko’. Priče su istorijski vrlo slične, govore o vojsci koja je putovala daleko, vraćala se da brani svoju otadžbinu”, priča Vanže, koja je ujedno vanredni, gostujući profesor Instituta za umetničku igru u Beogradu.
Na pitanje kako uspeva da održava tako delikatan profesionalni ritam, kaže:
„Disciplina življenja nije svojstvena samo operskim pevačima, već svim umetnicima, jer zahteva i fizičku i psihičku pripremu. To je, ujedno, i naše nacionalno obeležje. Mi Kinezi imamo poseban odnos prema disciplini, to nosimo iz kuće. Nema veze kojim poslom se bavim, koju novu ulogu pripremam - ja fokusiram svoju energiju, bez obzira da li je to mala ili velika uloga. To nosimo od malih nogu, da moramo da damo maksimum, svesni svojih ograničenja. Da se čovek nikada ne takmiči sa drugima, već sa samim sobom. Uvek sam činila stvari za koje verujem da imaju vrednost, jer nije bitna cena, već kvalitet”.
