Први случајеви ковида-19 потврђени генетским секвенцирањем догодили су се у Вухану у децембру 2019. Неке студије тврдиле су да је вирус САРС-КоВ-2, тј. сој велике породице корона, заразио људе пре децембра 2019. године, али ослањале су се на индиректне методе, попут тражења антитела у ускладиштеној крви, тако да те тврдње нису коначне.

Дуго је Светска здравствена организација (СЗО) упадљиво избегавала коришћење термина „пандемија” – све до 11. марта 2020, када је већ било више од 100.000 потврђених случајева болести у више од 100 земаља и најмање 4.000 смртних случајева. Недуго потом, 19. марта 2020, кад је у Србији већ било оболело 118 људи, министар здравља Златибор Лончар издао је наредбу о проглашењу епидемије у Србији. Било је то једног хладног четвртка који је једино деци донео радост јер се није ишло у школе. Први случај заразе вирусом корона регистрован је у Бачкој Тополи 6. марта 2020. године. Од почетка пандемије, ковид-19 је заразио је већину људи на свету, узео животе најмање 15 милиона људи и оставио 400 милиона са дуготрајним здравственим проблемима. На скали умирања ковид-19 био је умерен, али следеће пандемије могле би бити много горе од последње, која је протутњала.

Глобалне епидемије које се брзо шире обично долазе ваздухом и изазивају их респираторни вируси који се преносе кијањем, кашљањем, говором и певањем. Још од првих месеци пандемије водила се дебата о начину њеног ширeња и незаустављивог надирања, упркос очигледног тријумфа лекова и вакцина пред крај 2020. године. Експерти СЗО упорно су тврдили да се вирус короне не преноси ваздухом, већ углавном капљичним путем, тако да је тадашња препорука СЗО о начину заштите од вируса била обавезно држање удаљености људи једних од других, најмање један метар, недодиривање очију, носа и уста и редовно прање руку.

Ношење маски

Обичан свет и лекари у пракси знали су да се грип најбоље преноси ваздухом, као и туберкулоза и све респираторне болести. Али из СЗО се тврдило супротно, због чега је првих месеци пандемије ношење маски за лице било саветовано само на основу принципа предострожности, а не као најважнија и најуспешнија заштита од вируса. Прање руку победило је само привремено, јер је брзо схваћено да је корисно али не и најбоље. Како је пандемија напредовала, а варијанта короне вируса знана као омикрон постала све чешћа у ваздуху, СЗО је уз првобитни савет о прању руку најзад препоручила ношење маски на лицу и вентилацију просторија. „То је био тренутак кад је агенција СЗО у своју јавну комуникацију увела фразу ’ширење ваздушним путем’”, пише у часопису „Сајенс” Лидија Моравска са Технолошког универзитета у Квинсленду у Аустралији.

„Током пандемије и праћења ситуације на терену СЗО је консултовала стручњаке из различитих области, а у априлу 2024 (!), агенција је увела ажуриране дефиниције фраза као што су „преко ваздуха” и „пренос ваздушним путем”.

Облик птичјег грипа знан као Х5Н1 шири се светом дивљим птицама и прелива се на домаћу живину и сисаре, укључујући људе. Да би изазвали пандемију, животињски вируси као што је Х5Н1 не морају само бити способни да заразе људе, већ и да се лако шире са особе на особу. Могуће је да ће следећу пандемију изазвати непознати вирус или вирус који се значајно разликује од својих познатих сродника. У теорији, сваки пут када вирус као што је Х5Н1 некога зарази он може да мутира и добије ову способност, али шансе да се то догоди прилично су мале. Поред еволуције путем насумичних мутација, многи вируси такође су у стању да замене гене са сродним вирусима у процесу који се зове рекомбинација. Вирус Х1Н1, изазивач пандемије свињског грипа из 2009. године, био је мешавина вируса птичјег, људског и свињског грипа. Најгори сценарио је рекомбинантни вирус који је једнако добар у ширењу као и људски грип, али и смртоносан као птичји грип, што се можда догодило са вирусом шпанске грознице (грипа) из 1918. године, кад је у року од две године, 1918. и 1920, довео до смрти између 40 и 50 милиона људи. Историчари медицине мисле да је тад била заражена трећина светске популације, која је у то време бројала 1.7 милијарди.

Многи истраживачи тврде да ризик од пандемије расте, а не да се смањује. Као прво, растућа људска популација наставља да се шири у нова подручја, што значи већи ризик од излагања новим вирусима. Глобално загревање приморава многе животиње да мигрирају, повећавајући ризик од преласка вируса са једне на другу врсту. Очигледна је и растућа популација домаћих животиња, које могу инкубирати нове вирусе. У ствари, чини се да је посебно опасан облик Х5Н1 који се тренутно шири светом, а еволуирао је на фармама патака у Кини. На крају крајева, људи све више путују, што значи да се епидемије могу даље ширити брже.

Иако нема доказа да је вирус корона, проузроковач ковида-19, побегао из лабораторије, такви инциденти су се можда десили. На пример, пандемија грипа која је почела у Совјетском Савезу 1977. могла је бити проузрокована сојем који је замрзнут од 1950. године, а који је случајно доспео до људи. Иако су ризици од цурења вируса из научних лабораторија врло мали, може се десити да током експеримента један вирус случајно побегне и убије милион људи.

У сваком истраживању увек постоје ризици, али оно што се сазнаје из тих истраживања може далеко надмашити ризике. Свуда у свету су пооштрена правила експериментисања са вирусима, али и поред тога бег из лабораторије могао би се догодити у било којој земљи. „Требало би увести више прописа, а научни часописи високог ранга морали би престати са објављивањем ризичних истраживања”, каже Виржини Куртије, саветница у Француском националном центру за науку у Паризу и шефица екипе „Еволуција и генетика”.

Поверење јавности

Уместо да се траже нови вируси код животиња, Виржини Куртије мисли да је ресурсе боље користити на тражење вируса који већ инфицирају људе. Ово не само да би могло помоћи у идентификацији вируса који би могли да изазову пандемију већ би нам чак могло помоћи да их зауставимо у корену – као што је постигнуто са избијањем САРС-а, започетог у Кини 2003. године.

То значи да морамо имати постављене системе за надзор који брзо откривају ове ствари. У овом тренутку, нико нема систем који би то могао да уради. Постоје неке обећавајуће технологије, као што је праћење канализације у потрази за новим вирусима, али би на глобалном нивоу то било прескупо. Уместо тога, најбоље би било радити на брзом развоју тестова, третмана и нових вакцина за случај хипотетичке пандемије. Ако не бисмо успели да је спречимо, бар бисмо се боље носили са њом.

Истраживање Коалиције за одбрану од пандемије Абот је пре недавних избора у САД показало да 60 одсто епидемиолога мисли да смо за случајеве нове пандемије сада боље припремљени него икада раније. Али технологије такође треба усавршити зато што, иако су од ковида-19 спасиле милионе живота, вакцине нису успеле да зауставе пандемију у потпуности, што треба имати у виду. У идеалном случају, потребне би нам биле вакцине за блокирање преноса респираторних вируса, као и за смањење снаге њихове заразности.

Највећа брига истраживача у вези са следећом пандемијом није надзор и развој вакцина, тврде у Аботу, већ поверење јавности и борба против дезинформација на друштвеним мрежама. Страх их је да ће, у случају нове пандемије, много више људи игнорисати здравствене савете, као што је ношење маски, или ће одбити вакцинисање. Понашање људи у маси је кључно и често непредвидиво. Победа над вирусима не зависи само од генијалности појединаца који проналазе лекове и вакцине, већ и од поверења које просечан човек има у медицину и науку уопште.